Категорија: Политика и друштво

Летовање 2020 – Зашто смо отишли у Грчку усред пандемије?

Након доста „хејта“ који кружи по „интернетима“ према људима који су се дрзнули да, у овом тешком и надасве вирусном периоду, део лета проведу у Грчкој (или било где ван родне груде), као и питања забринуте родбине и пријатеља, реших да поделим своје виђење и разлоге зашто тренутно нисам у домовини.

Да будемо у потпуности реални и искрени, један од разлога јесте „зинула ми позадина за море“  – није пресудан али лагао бих ако га не бих уврстио овде 🙂 Међутим, сам чин одласка је уследио након доброг вагања добрих и лоших страна.

Летовање 2020 у 4 чина

Чин 1. – „Предлетње“ активности у Србији и одлука

Почетком године почело је планирање. Датум одмора одређен – 10 радних дана почевши од 4-ог јула. Прошла година, нажалост, није била плодна што се тиче одмора, што због финансија, што због промене посла, тако да је ове требало надокнадити све. Почетак озбиљнијег бројања заражених дочекујем у реду за британску визу, у истом ерпорт ситију који је дан пре дезинфикован јер – Huawei. Британци у фирми масовно отказују заказане доласке у Србију због бојазни да ће овде бити заглављени, што се испоставило као паметан потез. Такође, локални запослени одлажу путовања у супротном смеру. Недуго затим – ванредно стање, почетак рада од куће (који и даље нема краја), затварање свега и свакога. Наравно, ситуацију смо девојка и ја схватили озбиљно и, сем у набавку основних потрепштина једном у две недеље под „пуном ратном опремом“ у виду маски, рукавица и дезинфекционих средстава, мрдали из стана нисмо.

Ближе се избори, мере се значајније попуштају, границе се отварају. Обзиром да су ми почетком године резервисани летови за Израел и Малту отказани и новац рефундиран (препорука за Визер, враћени износ уколико планирате да га оставите на рачуну за поновну куповину карата је био 120%), почело је истраживање шта у новонасталој ситуацији. У туристичким агенцијама, док смо се распитивали за Египат и Турску – мук, пријатељски одговори да тренутно не смеју ништа да продају / обећавају и да ће се више знати за десетак дана. Сигнал да је сопствена режија најсигурнија – правац букинг за истраживање опција.

Прошли избори – чудна ми чуда – број заражених почиње да скаче. Нисам теоретичар завере, нисам убеђен да је било резања статистике, једноставно народ је одахнуо и опустио се и то је то. Гомила свадби, славља, весеља и ноћних излазака – јер су дозвољени, почињу да узимају данак. Пратимо званичне информације и покушавамо да одредимо локацију за одмор.

Уједно, упоређујемо бројке. Статистика за Грчку даје слику да су њихове мере јако боље одрадиле посао од наших.

Одмах након избора, наше бројке су почеле да дивљају без назнака о смањењу.

Ови подаци су уједно били и први важнији аргумент за дефинитивни одлазак на летовање – једноставно, осећаћемо се безбедније у окружењу где је мања шанса да се заразимо.

Чин други – сигурност из другог угла

Као што раније напоменух, Грчка није била примарна опција, међутим након свих отказа и „фиктивних“ аранжмана у продаји, фаза „шта ако не дај боже…“ је на реду да се истражи.

Информације о тестирању су се мењале из сата у сат. Час не треба, час спорадично, час свако ће бити тестиран… Лично сам сматрао да је тест добра ствар, уједно сам покушавао и да га урадим у Србији о свом трошку – безуспешно јер – сви термини су били попуњени већи део јуна. Не могу ја о свом трошку, не може ни ортак који 5 дана спаја у стану са температуром 38 степени и више. Овако, ем је џабе, ем ћу знати на чему сам јер су ми само стизале информације о познаницима и пријатељима који су тестирани и били позитивни на тесту. Међутим, шта у случају да и ми будемо позитивни?

Још код иницијалног отварања граница, Грчка је одлучила да свим туристима, за које се установи да су заражени, обезбеди смештај за 14-дневни карантин о свом трошку, као и трошкове лечења уколико су неопходни.

Такође, познајући балкански менталитет, био сам сигуран да ће грци оставити и „простор за маневар“ за позитивне случајеве који не желе у карантин. То се и обистинило након депортације српске породице због позитивног налаза.

Дакле, у случају позитивног налаза могу да бирам шта ћу – могу назад, могу у карантин или лечење о трошку Грчке државе. Нисам био у грчким болницама (надам се да никада нећу ни имати ту прилику), али сам био на инфективној у Београду. Какве год да су Грчке болнице, бирам њих.

Чин трећи – можда ипак Србија…

Цела прича и опречне информације са свих страна натерале су ме да мало истражим и шта би могло да замени море ако једноставно не буде било могуће отићи.

Седнем за комп, отворим исти букинг (свестан да може да се прође јефтиније „у лице“, али једноставно размажен сам и волим да видим шта је у понуди из свих углова) – океј, нема мора, значи мора базен да има. Ако већ не идем на море, да се не цимам далеко, Аранђеловац је близу Београда а и мојима у Сопоту (летујем у Сопоту и много пре но што је постало кул па не бих и сад баш опет ако не морам).

Погледам понуду. 150 евра за ноћење у Извору немам, 8500 динара за ноћење у Имању Дедина Трешња тренутно нисам вољан да дам, а апартмане који су означили да имају базен са сликом истог на надувавање за двоје ситне деце не бих коментарисао. И то је све од понуде. И ту је крај мог размишљања о лету у Србији.

Да ме не схвате погрешно – оба смештаја које сам горе линковао вреде сваки динар од назначене цене. И вероватно бих у њима одсео (добро, не баш у Извору) на пролеће, јесен, или на (продужени) викенд преко лета. Али за одмор од 2 недеље – нека хвала.

Уједно, на страну цена, став државе која ништа додатно није учинила да задржи грађане у земљи током лета је такође допринело одлуци за Грчку. 100 евра мита пред изборе не рачунамо у туристичке мере, већ да платимо инфостан и струју, док генијалну идеју да се студентима поделе ваучери од 5000 динара за смештај у земљи не бих коментарисао.

Чин четврти – последњи „шта ако“ и финална одлука

Све указује на то да је одлазак паметна одлука, осим једног сценарија – шта ако дође до поновног затварања граница и останемо заглављени у Грчкој?

Са једне стране, у том сценарију не испаштамо само ми, већ и туристички радници у Грчкој. Цене су већ пале (и још увек падају), тако да за случај да је останак једина опција – не постоји шанса да се не нађе заједнички језик (илити одговарајућа сума) са локалцима.

Имам срећу да радим у сфери у којој нисам везан за локацију – свој посао могу да обављам са било ког места са добром интернет конекцијом. Ако пара зафали – кеш кредити се данас завршавају онлајн за 15 минута 🙂 отплатиће се већ пре или касније 🙂

На крају, можда и најбитнији разлог одлуkе за одлазак јесте и најпростији – ментално здравље. Бег из простора у коме смо били закључани месецима, бег из атмосфере сивила која нас је бомбардовала са свих страна, бег од поновног упирања прстом ко је зашта крив… А и мачки смо досадили.

У мору опречних информација и вођени информацијама од наших званичника, касно увече 30-ог јуна резервишемо смештај на Лефкади, у нади да ћемо моћи кроз Северну Македонију (још једном и јавно – извини Доцо што нисмо одмах јавили за Кавалу). Ујутру – хладан туш, мора преко Бугарске. У реду, попуњавамо формуларе за улазак у Грчку првог, полако креће паковање уз рад из удобности дневне собе. Увећавање броја оболелих у Србији из дана у дан нам је дало уверења да смо донели добру одлуку. Сцена у којој у једном тренутку обављамо финалну куповину пред пут и читамо како студенти морају да напусте домове, у другом уносимо пазарено у стан и чујемо студенте који протествују у студењаку, у трећем читамо како студенти не морају да напуштају домове (све у року од пар сати) отклонила је сваку шансу да правимо грешку. Како је сам пут прошао и како је овде – неком другом приликом.

Често постављана питања

Да ли је све то претерано цимање?

Можда јесте, можда није. Пут до Грчке није био обећавајућ, али једним погледом на плажу га лако заборавите. Знаћу за 15-90 дана, у зависности кад се вратим 🙂

Што не трошите паре у својој земљи?

Трошим и трошићу их осталих 350 дана ове године 🙂

Како можете да се брчкате док људи умиру?

Нажалост, да лечим не могу – јер нисам лекар, да их дижем из мртвих не могу – јер нисам Исус, најбоље је да се склоним и не ширим заразу даље. Да ли заразу нећу ширити из свог стана или са плаже – вама треба да буде свеједно, ефекат је исти. Мени није свеједно, зато Лефкада 🙂

Кад крене опет затварање граница, хоћете да кукате за помоћ државе за повратак?

Као што је горе описано, у случају блокада остајемо овде, ако треба и свих 90 дана колико можемо без визе. Тако смо у могућности, што би се рекло. Међутим, не треба пребацивати ни онима који нису и којима можда затреба помоћ да се врате – јер и они плаћају порез, а нико од њих није мигрантским стазама и без одобрења државе исту напустио – печат у пасошу је сагласност да су сви услови за излазак из земље испуњени. Када те гранични радник пусти да изађеш из Србије и пожели срећан пут – свака појединачна одговорност ту престаје.

БОНУС – Прелепа Србија

То што летујем ван земље не значи да мислим да Србија нема шта да понуди – врло добро знам историју винчанске културе, Виминацијум, Феликс Ромулијана, језера, планине, Шарганска осмица, Дрвенград, бање, фестивале… Знам да ова земља има много тога да понуди и намера ми је да их излистам на једном онлајн месту у догледно време. О том по повратку у родну груду 🙂

Када ће у Србији бити боље и зашто не скоро?

Изборна тишина је за нама, гласови се броје, еуфорија не јењава, док куцкам ово једино питање је хоће ли СНС прећи фамозних 50% или не, крчка се и око цензуса… А знам да без обзира на све те проценте и њихов распоред, нама ни у наредне 4 године не би било боље. Победио Вучић, Дачић, Пајтић, Тадић, Војвода или Радуле, нама се црно пише. Зашто, питате се? Врло једноставно.

Некако се у овој држави одомаћило мишљење да је политика активност резервисана за одређени слој људи. И на први поглед, чини се да је тако. Све од деведесетих па надаље, како је која власт долазила на чело државе, правило да је политичар особа која је једноставно неспособна да било шта уради или изразито способна али само за свој џеп се потврђивало изнова и изнова. И од тих деведесетих, као на вртешци, у предизборним спотовима гледамо једне те исте људе. И чудимо се зашто се не померамо са мртве тачке, не схватајући колико је образован део становништва ове земље заправо глуп!

Да, рекао сам то! Проблем ове земље нису политичари, већ народ! Међутим, није проблем онај мање образован део народа на који од синоћ сви кукају, напротив. Проблем је онај паметнији део, школованији, способнији. Онај део који, уместо да се активно укључи у политички живот и повуче ову земљу из гована у којима сви пливамо, сада виче СРБИЈО ПЕДЕРУ, пљује по маси који гласа за Вучића, исповеда се свуда како ће да емигрира… То је главни проблем ове државе. Школовани који беже од политике а серу по политичарима. Паметни који мисле да је политика резервисана за сецикесе, па се после избора чуде зашто нам лоше иде. Амбициозни који своје амбиције не планирају да остваре овде.

И ово је хроничан проблем који кочи нашу земљу. Људи који имају шта да понуде својој земљи али не желе да се упусте у политички живот. Са једне стране, поред шљама који се накотио у политичким партијама, већина их и не криви због тога, али док у политичком животу не крену да доминирају способни људи који ће заступати интерес народа, нема нама напретка. Иста екипа мешетари деценију.

Дакле, за све који се вечерас осећају као губитници – или се латите „мача“ (у нашем случају политике) и обликујте земљу према вашим сновима, или се и даље гушите у својој неспособности. Само немојте да трујете мржњом околину, није то здраво.

У Младеновцу се синоћ догодила мала револуција – екипа младих људи са шаљивом кампањом је освојила друго место на изборима са преко 20% гласова, без буџета, без велике кампање, без ичега осим сатиричног погледа на изборни систем и гласног исмевања истог. Такође, Локални Фронт је прешао цензус у Краљеву. Ако вам се политика баш толико огадила, постоје и алтернативни начини борбе против корумпираног система и неспособних руководилаца – угледајте се на Филипа Вукшу и крените да загорчавате живот бирократији у циљу остваривања ваших права. Једноставно, народу требају нови људи, млади и амбициозни, којима могу дати подршку. Пошто њих нема, народ гласа по систему „куд сви турци, ту и мали Мујо“.

Није крив човек који је заокружио Вучића на листићу, криви смо сви ми што му нисмо пружили алтернативу.

Мач у камену

Обе или можда три или четири Демократске странке (ко зна колико ће их бити док завршим овај текст) тврде да су за њихов пређашњи пораз на изборима криви бели листићи. Не сећам се најбоље да ли су листићи били бели, али је штета да тако добар слоган пропадне те молим надлежне да листићи на изборима овај пут заиста и буду бели. И они републички и они на градским изборима. Дакле, легенда каже да је више милиона грађана Србије, гласача ДС-а свакако, незахвалних јер нису учествовали у подели новца, одлучило да казни исте стављањем белих, непопуњених листића на изборима. У тој легенди невини страдају због трагичне заблуде тражећи отад oд Мерлина да скине чаролију и врати их на трон. Само, њихов Мерлин, кога је наводно заточила чак и чаробница Моргана, никако да им стигне у помоћ. Гледајући последњу епизоду серије на Б92 сазнао сам да се већ видно остарела Моргана одобровољила и одлучила да услиши вапаје једне од Демократских странака.

Али, авај, помоћ је стигла касно па је посустали Мерлин, коначно изашавши из тамнице, својим триковима у вредности, како неки кажу, од преко стотину милиона евра започео битку повратка својих заблуделих ученика на трон. Који ће то бити? Лепи Ланселот или одлучни Мордред који је, како се већ озбиљно сумња, Морганин син.

Дакле, једна од звезда прелазног рока Весна Пешић је прогласила свог политичког наследника, и то је, на његову несрећу, Драган Ђилас. Нешто боље среће је био Борис Тадић који је часно утекао повикавши следбеницима – За мном! И како видим, многи су га послушали.

У целу причу се умешала и Госпа из језера (Lady of the Lake) која јунаку врати чаробни мач Екскалибур да њиме витла по интернету и у  неким медијима да се бори против „диктатуре“.  Но, прпошни млади артури, поново пробуђени заборавише шта на дотичном мачу пише: „Непобедив је онај који ме за добро користи. Чувајте се! ( Invincible be him who uses me in good cause. Beware!) и тако пропадоше узалуд тражећи Свети грал на гласачким местима.  Но, ако сте и ви пошли у потрагу, а саветујем вам да то учините, запамтите шта је рекао стари витез, чувар Грала.

„Бирајте мудро!“

Девојчица са шибицама

Заоштрена „хејтерска дебата“ на  интернету и оперета „Прохујало с вихором“, после седмодневног напада кошаве на Србију на почетку изборне кампање, док ми иста (и кампања и кошава) joш увек одзвањају у глави попут најавног џингла за емисију Утисак недеље је коначно измакла контроли и претворила се у фарсу.  Кошава је стала. Кампања неће. Поготово она што се зове негативна што је најблажа реч за изливе гнева који се преливају преко екрана, новина и посебно интернета јер су мрзитељи деведесетих, сада већ у озбиљним годинама, одгајили расу генетски модификоване мутације „хетрера“ са закржљалим лобањама и енормно великим чељустима. Тако прича о „повратку у деведесете“ има смисла, али само када је у питању мржња која је сублимирана новим медијима којима се уједа јаче и боље.  Тако су ветерани мржње, пакости и гнева у новој генерацији дошли до још бољих средстава комуникације са нама који се још увек на тако нешто јежимо. Додуше,  све мање и мање. Огуглали смо, шта ли. Врло близу смо оне врсте резигнираности коју описује реплика из поменутог филма „Прохујало са вихором“  „…and frankly my dear, I don`t  give a damn.”

Дакле, не падамо више на дреку нити на говоре на ивици фалсета у тоналитету „Бечких дечака“ . Само још увек нас жигне одсуство емпатије, спрдање са туђом несрећом и непогрешива мржња према свему што би могло макар и да наслути позивању на моралне вредности друштва. У овим изливима гнева које нико ни не покушава да контролише у којима су криви сви, од оних који покушавају да пруже помоћ другима до оних којима се помаже, највише страдају ови други, јер су они први ваљда свесни колико је опасно њихово понашање, спремни и на ударце, уједе и буботке. Јер како каже омиљена пословица „хејтера“ – ниједно добро дело не сме да остане некажњено.“

Ипак, седећи испред истог тог екрана који тако успешно мења реалан живот приметио сам да и код нас и у свету постоји нови тренд. Можда би чак могао да се назове синдромом приче „Девојчица са шибицама“.

Дозволите да за оне који је не знају,  потсетим на садржај, онако како га ја памтим, што никако не значу да је она заиста таква, јер је деценијама ваљда прилагођавана мом животу и догађајима који су налик на ту причу:

Дакле, у предвечерје Божића сиромашна и слабо обучена девојчица покушава да прода шибице, које су у време када је прича настала, изгледале мало другачије, биле су веће и могле су се купити и на комад а продавали су их они који су били сувише поносни да просе. Девојчица је на тргу, док је дувао ветар и провејавао снег, покушавала да прода барем неколико палидрваца, прилазећи људима који су  наизглед  добродушни.  Само, било је празнично вече, на тргу је било хладно и свако је журио у топлину свог дома, разнежен и срећан што ће ускоро делити радост празника са најближима. Девојчица није имала никога. Њена мајка је умрла и она се сама сналазила на улици.  Како је вече одмицало, схватила је да ништа неће продати, сакрила се у сокак у коме је мање дувало, скупила се у углу и почела је да пали шибице.Са сваким упаљеним палидрвцем обузимала је топлота а пред очима су јој се појављивали призори који су је чинили срећном. Упаливши на крају последњи свежањ, видела је своју мајку која ју је  узела за руку и однела међу звезде.

Е сад. Кад су нам први пут читали ову причу, можда смо били срећни јер је девојчица коначно доспела до своје мајке. О смрти тада, свакако, нисмо ништа знали. Били смо на почетку. Када бисмо се мало касније, али још увек у детињству присетили приче, обузимао би нас јад због тужног и трагичног краја, осетили бисмо бес према равнодушним, обичним људима и питали се, како су могли бити тако бездушни. Много касније, схватили смо да смо и ми попут осталих,  равнодушни. Ипак, с времена  на време, сетимо се девојчице, дирне нас поново прича а посебно наше наивно и неискварено детињство те пожелимо да спасемо све девојчице са шибицама овог света. Немогуће, наравно. Али то не значи да смо лоши људи. Спремни смо да помогнемо, спремни смо да се осврнемо на туђу невољу. Да покушамо да исправимо неправду. Наравно, ако нас неко у томе охрабри.

Шта хоћу да кажем? Има више од годину дана како сам на друштвенјим мрежама почео да примећујем потребу афирмације емпатије, доброте, блискости и љубави. Од Тајланда до Канаде, од Аргентине до Русије, на различите начине, текстуалним порукама и посебно видео клиповима шири се талас позитивизма и нове моралности. И то је, наглашавам, глобални феномен. Неки од тих клипова су аматерски дирљиви, други имају озбиљне артистичке претензије, али свима им је заједничка искреност.

Наравно, уочавање овог феномена није резервисано за посматраче попут мене, већ су га правовремено искористиле и неке мултинационалне компаније за  своје рекламне кампање. Од најчувенијег дистрибутера сода пића и заштитника америчког начина живота, до произвођача чоколаде са неистакнутом декларацијом о генетски модификованим састојцима исте.

Шта је суштина ове приче?  Бити зао, покварен, превртљив, мерити сопствени его количином новца, достизањем идеала гламурозних реклама хипер- кича, више није популарно нити пожељно. Нараста покрет који прети да уништи све што му се нађе на путу, посебно оне политичке кампање које се заснивају на мржњи, подсмеху или изазивању страха. Зато и мислим да ће верска секта твитераша где се све своди на највише десет кратких речи које се најчешће троше на дефинисање мржње коначно и пропасти, осим ако попусти контрола оних који су успели да рецимо Олимпијаду у Сочију претворе у проблем и негативан став. Твитер који, а то је све очигледније, служи најбоље за каменовање, мора да дође до катарзе у којој ће барем неколицина схватити да нико нема право да се каменом баци.

Виртуелни свет и актуелни рат на њему који бесни у Србији и у који се све више улаже разлупаће се коначно о презир и равнодушност оних који ће на крају радије погледати клип од три минута у којем хумани људи спасавају о удомљавају псе луталице.

Коначно и без увијања – мржња и блато ће у Србији у реалном и у виртуелном свету изгубити у кампањи у којој је тема не само како да боље живимо, већ и како да живимо једни с другима.

Олујни ветар и завејане памети

Кад је оно почела кошава? Код мене 30. jануара. Седим на другом спрату четвороспратнице у Београду и питам се како ли је у солитерима? Слутим биће невоље, али то сам ја, увек забринута, увек видим најгори сценарио.

Прогноза на РТС такође има реченицу која слути „Ветар умерен и јак, у Подунављу и Поморављу олујни, на југу Баната и орканске снеге“, али и то прође, тек тако без посебних упозорења.

Прогноза за 31. јануар јасно каже  „Дуваће олујна кошава, а у јужном Банату повремено и орканске снаге“, али не, то нашем Србину није довољно, нама треба вест: ДУВА ОРКАН, ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КРЕТАЊЕ.

Тако смо преко ноћи (31. јануар  на 01. фебруар) дошли до тога да је Војводина завејана, проглашено ванредно стање, затворен Хоргош, а саобраћајна полиција, сектор за ванредне ситуације, МУП и ко зна ко све још „апеловали су да грађани без преке потребе не полазе на пут упозоривши да ће ноћас и следећа два дана уз олујно невреме бити и ледене кише и снежних наноса“.

Колико оно беше дана дува кошава: један, три, пет или седам, или ће ово учестало Freak Weather (читај на српском ненормално време), променити и старе обрасце наших ветрова? Ако није стала у понедељак, онда ће у среду, петак… 

Првог фебруара, свима је било јасно да оркански ветар неће престати. Снежна драма у Војводини добила је и телефоне за помоћ, заседала је Влада, рано ујутро. Рекли су да ће сва расположива средства бити употребљена. Касније тога дана сазнали смо да су због, до тада невиђене ситуације на терену на располагању само хеликоптери.

Свима је јасно: Freak Weather ће трајати дуже од три дана. У том тренутку у неким хеликоптерима који су полетели са Батајнице налазе се Вучић, Антић и Родић. У току поподнева до завејаних стиже и Ђоковић. Касније смо чули да се градоначелник Зрењанина пробијао до завејаних кроз три километра снежне агоније. Шта им би да излазе по том времену?

То се зове пропаганда, сасвим је легитимна.

Изабрани представници народа и популарне личности својим присуством указују на озбиљност елементарне непогоде и на тај начин спречавају даље компликовање ситуације на терену.

Истовремено армија „утицајних твитераша“ супарничких политичких опција из топлих соба почиње своју офанзиву, исмевајући Вучића због тога што је понео једно дете. Шта је требало да стоји и гледа?

Видео пародија спасавања из Фекетића постала је за само пар минута тема број један у свету друштвених мрежа, и тако на најексплицитнији начин показала виртуелни карактер социјалних медија. Можете наметнути, померити, спиновати, изврнути тему, али не можете ништа сакрити ништа на нету, посебно не своје намере.

Намере су једно, а исход нешто сасвим друго. Ко је у међувремену добио надимке Спаситељ и Супермен на српској политичкој сцени, али и хиљаду одела митских хероја и филмских јунака који персонификују борбу против зла. Нисам сигурна да је то била намера доконих фотошоп аутора.

На страну нет и друштвене мреже. Оркански ветар на који можете да легнете, сметови снега од пет метара, минус петнаест степени и ниже, чињеница да ће вам ускоро нестати гориво у аутомобилу, чињеница да немате у колима ни кап воде, нити чоколадицу за дете дијабетичара које управо упада у хипогликемију, е ово је реалност, стварно, није виртуелно и са тим нема зезања.

Зато следећи пут молим за мало више емпатије међу грађанима Србије, више разумевања и доброте, јер једино на тај начин можемо да помогнемо једни другима. Ја сам прва на Твитеру у јутро 1. фебруара на хаштагу завејани поделила бројеве телефона за помоћ завејанима на путу. То је једино што сам у том тренутку могла да учиним из своје топле собе. Хвала свима који су ретвитовали.

https://twitter.com/NenaBG77/status/429557240400719873