Нисам јеретик, још мање романтичар који „фер плеј“ у спорту повезује са 21им веком. Циљ ми је да наших „гробова“ буде мање уз пут до врхунских резултата, јер ако смо гладијатори, нека будемо најбољи. У спорту данас имамо политичаре, али спортску политику немамо, људе имамо, али су нам људски ресурси сиромашни ( иако је спорт због своје кибернетичке природе најлакши за ХРМ). Како смо дошли у ситуацију да иако смо „успешни“ (наводници јер медаљу плаћамо више него што можемо и треба), имамо деформисану нацију, импотентну и надасве асоцијализовану (није да ни „стратегије“ немамо). Једноставно нисмо чули да је зид пао, свеједно да ли је Берлински или Јерихонски, ми смо издували, само нам још „они наши“, нису јавили. Да кренемо од почетка, а зато што је почетак, зато је тешко и почети.
Савремени спорт је крајем 70их постао високо комерцијализована делатност, 80их је постао телевизичан, а самим тим и профитабилан. Данас је саставни, а и значајан део светске привреде са високим профитом. У Србији је схватање спорта, као комерцијализоване делатности, застало негде код слетских вежби. Спорт служи за политичку промоцију, прање новца и скретање пажње са друштвених проблема. Зашто? Зато што немамо квалитетне спортске „управљаче“ , а и то што имамо, не знамо како да искористимо. Управљање људским ресурсима је табу, јер како иначе оправдати постављање на позиције „спортских директора“, „техничких руководилаца“, „председника савеза“, „министара“ активне спортисте или оне који су тек завршили спортску каријеру?
Кратковиди ће се овога тренутка „ухватити за ПРОИЗВОД“, јер тако спортска бирократија тумачи резултате, медаље, Ђоковића…
Производ представљен НАЈЧЕШЋЕ као РЕЗУЛТАТ, то и остаје, јер како да га претворимо у ресурс, када не знамо шта ћемо са њим, осим да од државе тражимо паре? Вредност му је неупотребљива, јер чак ни нове генерације неће тренирати због тога што смо освојили неку медаљу. Немају ни где, осим ако родитеље још мало не исцедимо, али томе сам писао у „Од бетона до спорта„.
Најбоље за спорт, здравствену превенцију, социјализацију је повратак на почетак (наравно, не мислим на Александровско „решавање“ Гордијевог чвора) већ паралелно са садашњим „системом“ изграђивати нови. Покушаји постоје, али радимо „одокативно“ и НЕКОНТРОЛИСАНО. Какво нам је друштво, такав нам је и спорт.
У замућеној бари сви лове, а мутиводе најбоље пролазе. Средином 90их схватише да се још од слетских вежби манипулише народом и „комерцијализоваше“ спорт. Правац развоја је још Слободан Милошевић одредио и то кроз ЈПа, епилог знате, али и живите у њему, спорт такође. Лицемерно ( баш тако, јер та морална категорија, облик, најбоље то описује) сервирајући нам расипање пара на УСКУ групу спортиста, као „друштвено корисно улагање“, „инвестицију у будућност“… Тако добисмо политиканте, који зарад својих личних интереса, направише касту спортских бирократа. Епилог видимо ових дана, ко је платио порез, а од наших пара је финансиран и од наших пара треба да плати и тај порез, да му умре мајка. Као и свуда у друштву, резултат небриге и непоштовања институција води у КОРУПЦИЈУ. Нисте ваљда помислили да је „света крава“ чиста као сунце? Уколико јесте, љубав за вас, јер ваша невиност је толико ретка, да је и треба користити до максимума. У том „процесу“ цвета и „спортско НОВИНАРСТВО“, апологетско (дупеувлакачко, јер када их платиш…), што је зло, ало када је резултат тога ГЛОРИФИКОВАЊЕ до неба или САТАНИЗОВАЊЕ, онда то постаје пошаст која распирује најниже страсти у вама. Трудим се последњих година да то амортизујем, објашњавајући да нам је мотив исти као код хулигана, али нам је метод другачији, пишемо уместо да бијемо. Писах о навијачима неколико пута, зашто и како су настале хулиганске групе, па не бих поново.
И шта сада? Све је ово познато, али како променити? У посту „Од бетона до спорта“ сам написао први корак ала Гуливер, а од њега је могуће направити и стартну политику, јер је усмерен на ПОРЕСКОГ ОБВЕЗНИКА и од њега треба да се почне. Зашто? Зато што се полази од интереса најшире популације, само тако, задовољењем њихових ПОТРЕБА ( слично пише у „Повељи о спорту СЕ“), можемо да кренемо ка Школском спорту ( не дај боже да неко озбиљан ту крене да рашчишћава корупцију, Потемкинова села), јер у смањеном НАТАЛИТЕТУ, имамо неравномерно распоређене сале ( тоалете немамо), а и зашто да их правимо, када нема ко у њим да тренира? Други проблем су закупци сала, разумем потребу школа, али и штету од укидања секција и усмеравања деце у „школе спорта“, где не знамо који нам се ковач игра са здрављем деце( није толико страшно, али није ни да није), а све то још и платимо. Сређивањем отворених терена, решавамо тај проблем 8 месеци годишње, јер нам климатске прилике иду на руку.
Законска регулатива треба да стимулише улагања у спорт. Како? Не знамо ни ко, ни чега је власник, а нећемо ни знати уколико својину над клубовима не спустимо на локални ниво, а онда они нека одлучују о својим интересима, праве локалне стратегије и акционе планове са свим могућим или немогућим циљевима и специфичним циљевима. Какве интересе буду имали, такав ће им здравстени билтен, а и резлутати на изборима, бити. Наравно, знам да су клубови удружења грађана, али уколико имају могућности, немам ништа против то да остану, под условом да не морам да их плаћам. Довољно је што ћу купити, карту, мајцу, опрему… упс, одведе ме пост до спортског маркетинга. Маркетинг, упрошћено изгледа овако „држ за политичара, он ће за ЈП или предузећа које послује са ЈПем и тако до рекета, корупције“. Постоје решења за клубове, кроз партнерства, приватизације, својинске трансформације, али не бих о економији и праву, не зато што не знам, него зато што тиме треба да се баве СТРУЧЊАЦИ. Наравно, поново морамо да се окренемо политици, такав нам је систем и кроз њега морамо и да тражимо решења.
Није скупо направити терене, јефтиније је него једна Евролигашка сезона за два клуба, али толику количину пара МОС нема. Нећу да будем злобан и кажем, „како нема, дадоше 3 000 000 евра ОКСу?“, али хоћу да будем злобан и питам „Колике су плате у ОКСу и колики део од 3 000 000евра иде на плате и доприносе?“ „Колике су плате тренерима и играчима у Евролигашким клубовима?“ Да ли је то „друштвено одговорно“? Да ли је то ћебе прекратко за нас или се ми простиремо изнад своји могућност? То што се простиремо и могу да прогутам, на веће смо глупости бацали паре, овако се бар народ радује, заборави на тренутак свакодневницу.
Решење је просто, потребна нам је спортска политика усмерена на грађанина. Како је направити. ТЕРЕН је инфраструктура, просторно испланирана (није, али нема везе), налази се у локалним самоуправама, као највећи увозници половних гума, негде треба и да их РЕЦИКЛИРАМО (Тигар-Пирот прави гумирани бетон од гума, а боље је да им дамо ПОСАО, него да их стално дотирамо из буџета), толико гвожђа имамо, а имамо и ИНВАЛИДЕ( грубо, али стварно имамо предузећа која запошљавају мање срећне људе од нас, а које треба да се СОЦИЈАЛИЗУЈЕМО, а не да их гурамо од себе, док не почну штрајк глађу) који могу од тога да направе справе. Имамо ли ми та МИНИСТАРСТВА, делове? Плаћамо МИНИСТЕРЕ?
Street workout, crossfit су најбрже растући спортови, а то нам и пружа могућност ЗАРАДЕ од маркетинга. Не бих о простом одливку, званом кеттлбел или руска кугла (тешко је излити, а немамо ни ливнице), али јасна је идеја, СПОРТ може да покрене ПРОИЗВОДЊУ, а не само да буде трошак и друштвена сфера која форсира елитизам.
Није до пара, него до немара. Толико смо преокупљени „великим политичким темама“, да док их решимо, нећемо имати за кога смо их решили, јер умиремо, деформисани, асоцијални и крајње незадовољни. Кроз 5 год. то ће се артикулисати, кроз секте, навијачке хорде, десничарске организације, у неконтролисан бес. Онда ћемо бити у проблему, а решаваћемо насиљем, јер нисмо едуковали, социјализовали …
Унапред знам да губим битку, али и то је победа, јер да стекнеш КУЛТУРУ победе, мораш да имаш и КУЛТУРУ пораза. Није сладак лимун, а није ни кисело грожђе, али ни победе нам нису баш све ПИРОВЕ.
