Летовање 2020 – Зашто смо отишли у Грчку усред пандемије?

Након доста „хејта“ који кружи по „интернетима“ према људима који су се дрзнули да, у овом тешком и надасве вирусном периоду, део лета проведу у Грчкој (или било где ван родне груде), као и питања забринуте родбине и пријатеља, реших да поделим своје виђење и разлоге зашто тренутно нисам у домовини.

Да будемо у потпуности реални и искрени, један од разлога јесте „зинула ми позадина за море“ – није пресудан али лагао бих ако га не бих уврстио овде 🙂 Међутим, сам чин одласка је уследио након доброг вагања добрих и лоших страна.

Летовање 2020 у 4 чина

Чин 1. – „Предлетње“ активности у Србији и одлука

Почетком године почело је планирање. Датум одмора одређен – 10 радних дана почевши од 4-ог јула. Прошла година, нажалост, није била плодна што се тиче одмора, што због финансија, што због промене посла, тако да је ове требало надокнадити све. Почетак озбиљнијег бројања заражених дочекујем у реду за британску визу, у истом ерпорт ситију који је дан пре дезинфикован јер – Huawei. Британци у фирми масовно отказују заказане доласке у Србију због бојазни да ће овде бити заглављени, што се испоставило као паметан потез. Такође, локални запослени одлажу путовања у супротном смеру. Недуго затим – ванредно стање, почетак рада од куће (који и даље нема краја), затварање свега и свакога. Наравно, ситуацију смо девојка и ја схватили озбиљно и, сем у набавку основних потрепштина једном у две недеље под „пуном ратном опремом“ у виду маски, рукавица и дезинфекционих средстава, мрдали из стана нисмо.

Ближе се избори, мере се значајније попуштају, границе се отварају. Обзиром да су ми почетком године резервисани летови за Израел и Малту отказани и новац рефундиран (препорука за Визер, враћени износ уколико планирате да га оставите на рачуну за поновну куповину карата је био 120%), почело је истраживање шта у новонасталој ситуацији. У туристичким агенцијама, док смо се распитивали за Египат и Турску – мук, пријатељски одговори да тренутно не смеју ништа да продају / обећавају и да ће се више знати за десетак дана. Сигнал да је сопствена режија најсигурнија – правац букинг за истраживање опција.

Прошли избори – чудна ми чуда – број заражених почиње да скаче. Нисам теоретичар завере, нисам убеђен да је било резања статистике, једноставно народ је одахнуо и опустио се и то је то. Гомила свадби, славља, весеља и ноћних излазака – јер су дозвољени, почињу да узимају данак. Пратимо званичне информације и покушавамо да одредимо локацију за одмор.

Уједно, упоређујемо бројке. Статистика за Грчку даје слику да су њихове мере јако боље одрадиле посао од наших.

Одмах након избора, наше бројке су почеле да дивљају без назнака о смањењу.

Ови подаци су уједно били и први важнији аргумент за дефинитивни одлазак на летовање – једноставно, осећаћемо се безбедније у окружењу где је мања шанса да се заразимо.

Broj zaraženih koronom u zadnjih 24h:

Poljska🇵🇱 – 193
Italija🇮🇹 – 174
Češka🇨🇿 – 125
Nemačka🇩🇪 – 96
Belgija🇧🇪 – 86
Austrija🇦🇹 – 74
Holandija🇳🇱 – 73
Švajcarska🇨🇭- 62
Grčka🇬🇷 – 10
Norveška🇳🇴 – 7

Srbija🇷🇸 – 254.

Lepo je Vučić rekao da ćemo ove godine imati najveći rast u Evropi🤦🏻‍♂️.

— Balkan Utopia (@BalkanUtopia) June 28, 2020

Чин други – сигурност из другог угла

Као што раније напоменух, Грчка није била примарна опција, међутим након свих отказа и „фиктивних“ аранжмана у продаји, фаза „шта ако не дај боже…“ је на реду да се истражи.

Информације о тестирању су се мењале из сата у сат. Час не треба, час спорадично, час свако ће бити тестиран… Лично сам сматрао да је тест добра ствар, уједно сам покушавао и да га урадим у Србији о свом трошку – безуспешно јер – сви термини су били попуњени већи део јуна. Не могу ја о свом трошку, не може ни ортак који 5 дана спаја у стану са температуром 38 степени и више. Овако, ем је џабе, ем ћу знати на чему сам јер су ми само стизале информације о познаницима и пријатељима који су тестирани и били позитивни на тесту. Међутим, шта у случају да и ми будемо позитивни?

Још код иницијалног отварања граница, Грчка је одлучила да свим туристима, за које се установи да су заражени, обезбеди смештај за 14-дневни карантин о свом трошку, као и трошкове лечења уколико су неопходни.

Такође, познајући балкански менталитет, био сам сигуран да ће грци оставити и „простор за маневар“ за позитивне случајеве који не желе у карантин. То се и обистинило након депортације српске породице због позитивног налаза.

Дакле, у случају позитивног налаза могу да бирам шта ћу – могу назад, могу у карантин или лечење о трошку Грчке државе. Нисам био у грчким болницама (надам се да никада нећу ни имати ту прилику), али сам био на инфективној у Београду. Какве год да су Грчке болнице, бирам њих.

Чин трећи – можда ипак Србија…

Цела прича и опречне информације са свих страна натерале су ме да мало истражим и шта би могло да замени море ако једноставно не буде било могуће отићи.

Седнем за комп, отворим исти букинг (свестан да може да се прође јефтиније „у лице“, али једноставно размажен сам и волим да видим шта је у понуди из свих углова) – океј, нема мора, значи мора базен да има. Ако већ не идем на море, да се не цимам далеко, Аранђеловац је близу Београда а и мојима у Сопоту (летујем у Сопоту и много пре но што је постало кул па не бих и сад баш опет ако не морам).

Погледам понуду. 150 евра за ноћење у Извору немам, 8500 динара за ноћење у Имању Дедина Трешња тренутно нисам вољан да дам, а апартмане који су означили да имају базен са сликом истог на надувавање за двоје ситне деце не бих коментарисао. И то је све од понуде. И ту је крај мог размишљања о лету у Србији.

Да ме не схвате погрешно – оба смештаја које сам горе линковао вреде сваки динар од назначене цене. И вероватно бих у њима одсео (добро, не баш у Извору) на пролеће, јесен, или на (продужени) викенд преко лета. Али за одмор од 2 недеље – нека хвала.

Уједно, на страну цена, став државе која ништа додатно није учинила да задржи грађане у земљи током лета је такође допринело одлуци за Грчку. 100 евра мита пред изборе не рачунамо у туристичке мере, већ да платимо инфостан и струју, док генијалну идеју да се студентима поделе ваучери од 5000 динара за смештај у земљи не бих коментарисао.

gledam letovanje u vrnjckoj banji hahaha za 2 odraslih i 2 dece pet noci 1200€ hahaha ekstra

— Rakaš (@GospodjaIvana) July 5, 2020

Чин четврти – последњи „шта ако“ и финална одлука

Све указује на то да је одлазак паметна одлука, осим једног сценарија – шта ако дође до поновног затварања граница и останемо заглављени у Грчкој?

Са једне стране, у том сценарију не испаштамо само ми, већ и туристички радници у Грчкој. Цене су већ пале (и још увек падају), тако да за случај да је останак једина опција – не постоји шанса да се не нађе заједнички језик (илити одговарајућа сума) са локалцима.

Имам срећу да радим у сфери у којој нисам везан за локацију – свој посао могу да обављам са било ког места са добром интернет конекцијом. Ако пара зафали – кеш кредити се данас завршавају онлајн за 15 минута 🙂 отплатиће се већ пре или касније 🙂

На крају, можда и најбитнији разлог одлуkе за одлазак јесте и најпростији – ментално здравље. Бег из простора у коме смо били закључани месецима, бег из атмосфере сивила која нас је бомбардовала са свих страна, бег од поновног упирања прстом ко је зашта крив… А и мачки смо досадили.

У мору опречних информација и вођени информацијама од наших званичника, касно увече 30-ог јуна резервишемо смештај на Лефкади, у нади да ћемо моћи кроз Северну Македонију (још једном и јавно – извини Доцо што нисмо одмах јавили за Кавалу). Ујутру – хладан туш, мора преко Бугарске. У реду, попуњавамо формуларе за улазак у Грчку првог, полако креће паковање уз рад из удобности дневне собе. Увећавање броја оболелих у Србији из дана у дан нам је дало уверења да смо донели добру одлуку. Сцена у којој у једном тренутку обављамо финалну куповину пред пут и читамо како студенти морају да напусте домове, у другом уносимо пазарено у стан и чујемо студенте који протествују у студењаку, у трећем читамо како студенти не морају да напуштају домове (све у року од пар сати) отклонила је сваку шансу да правимо грешку. Како је сам пут прошао и како је овде – неком другом приликом.

Често постављана питања

Да ли је све то претерано цимање?

Можда јесте, можда није. Пут до Грчке није био обећавајућ, али једним погледом на плажу га лако заборавите. Знаћу за 15-90 дана, у зависности кад се вратим 🙂

Што не трошите паре у својој земљи?

Трошим и трошићу их осталих 350 дана ове године 🙂

Како можете да се брчкате док људи умиру?

Нажалост, да лечим не могу – јер нисам лекар, да их дижем из мртвих не могу – јер нисам Исус, најбоље је да се склоним и не ширим заразу даље. Да ли заразу нећу ширити из свог стана или са плаже – вама треба да буде свеједно, ефекат је исти. Мени није свеједно, зато Лефкада 🙂

Кад крене опет затварање граница, хоћете да кукате за помоћ државе за повратак?

Као што је горе описано, у случају блокада остајемо овде, ако треба и свих 90 дана колико можемо без визе. Тако смо у могућности, што би се рекло. Међутим, не треба пребацивати ни онима који нису и којима можда затреба помоћ да се врате – јер и они плаћају порез, а нико од њих није мигрантским стазама и без одобрења државе исту напустио – печат у пасошу је сагласност да су сви услови за излазак из земље испуњени. Када те гранични радник пусти да изађеш из Србије и пожели срећан пут – свака појединачна одговорност ту престаје.

БОНУС – Прелепа Србија

То што летујем ван земље не значи да мислим да Србија нема шта да понуди – врло добро знам историју винчанске културе, Виминацијум, Феликс Ромулијана, језера, планине, Шарганска осмица, Дрвенград, бање, фестивале… Знам да ова земља има много тога да понуди и намера ми је да их излистам на једном онлајн месту у догледно време. О том по повратку у родну груду 🙂

Када ће у Србији бити боље и зашто не скоро?

Изборна тишина је за нама, гласови се броје, еуфорија не јењава, док куцкам ово једино питање је хоће ли СНС прећи фамозних 50% или не, крчка се и око цензуса… А знам да без обзира на све те проценте и њихов распоред, нама ни у наредне 4 године не би било боље. Победио Вучић, Дачић, Пајтић, Тадић, Војвода или Радуле, нама се црно пише. Зашто, питате се? Врло једноставно.

Некако се у овој држави одомаћило мишљење да је политика активност резервисана за одређени слој људи. И на први поглед, чини се да је тако. Све од деведесетих па надаље, како је која власт долазила на чело државе, правило да је политичар особа која је једноставно неспособна да било шта уради или изразито способна али само за свој џеп се потврђивало изнова и изнова. И од тих деведесетих, као на вртешци, у предизборним спотовима гледамо једне те исте људе. И чудимо се зашто се не померамо са мртве тачке, не схватајући колико је образован део становништва ове земље заправо глуп!

Да, рекао сам то! Проблем ове земље нису политичари, већ народ! Међутим, није проблем онај мање образован део народа на који од синоћ сви кукају, напротив. Проблем је онај паметнији део, школованији, способнији. Онај део који, уместо да се активно укључи у политички живот и повуче ову земљу из гована у којима сви пливамо, сада виче СРБИЈО ПЕДЕРУ, пљује по маси који гласа за Вучића, исповеда се свуда како ће да емигрира… То је главни проблем ове државе. Школовани који беже од политике а серу по политичарима. Паметни који мисле да је политика резервисана за сецикесе, па се после избора чуде зашто нам лоше иде. Амбициозни који своје амбиције не планирају да остваре овде.

И ово је хроничан проблем који кочи нашу земљу. Људи који имају шта да понуде својој земљи али не желе да се упусте у политички живот. Са једне стране, поред шљама који се накотио у политичким партијама, већина их и не криви због тога, али док у политичком животу не крену да доминирају способни људи који ће заступати интерес народа, нема нама напретка. Иста екипа мешетари деценију.

Дакле, за све који се вечерас осећају као губитници – или се латите „мача“ (у нашем случају политике) и обликујте земљу према вашим сновима, или се и даље гушите у својој неспособности. Само немојте да трујете мржњом околину, није то здраво.

У Младеновцу се синоћ догодила мала револуција – екипа младих људи са шаљивом кампањом је освојила друго место на изборима са преко 20% гласова, без буџета, без велике кампање, без ичега осим сатиричног погледа на изборни систем и гласног исмевања истог. Такође, Локални Фронт је прешао цензус у Краљеву. Ако вам се политика баш толико огадила, постоје и алтернативни начини борбе против корумпираног система и неспособних руководилаца – угледајте се на Филипа Вукшу и крените да загорчавате живот бирократији у циљу остваривања ваших права. Једноставно, народу требају нови људи, млади и амбициозни, којима могу дати подршку. Пошто њих нема, народ гласа по систему „куд сви турци, ту и мали Мујо“.

Није крив човек који је заокружио Вучића на листићу, криви смо сви ми што му нисмо пружили алтернативу.

Колико Душко Вујошевић кошта КК Партизан?

У духу „фер плеја“ финалне серије КЛС између Црвене Звезде и Партизана, а потом и забринутости за будућност клуба који је некада био и шампион Европе, бавио сам се анализом трошкова које је КК Партизан имао ове сезоне захваљујући њиховом тренеру Вујошевићу.

И док не може да прође нити једна конференција за штампу тренера Вујошевића а да се широке народне масе не упознају са „ужасним“ финансијским стањем у КК Партизан, погледајмо како је дотични утицао на финансијски биланс клуба који води.

АБА ЛИГА

2100 евра + меч суспензије због понашања Душка Вујошевића у мечу против Крке у другом колу АБА лиге – линк саопштења
1000 евра због недозвољавања снимања тајм аута од стране Душка Вујошевића у мечу петог кола АБА лиге против Металца – линк саоптења
3100 евра + 3 меча суспензије због понашања Душка Вујошевића на мечу против Мега Лекса у 11. колу Аба лиге – линк саопштења
200 евра у вечитом дербију у десетом колу АБА лиге због досуђене техичке грешке Душку Вујошевићу – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу у мечу двадесетог кола АБА лиге против МЗТ-а – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу у 26-ом колу АБА лиге против Будућности – линк саопштења
6000 евра због изјава тренера Душка Вујошевића О ВОЂСТВУ ЛИГЕ (тада им нису ваљали) на конференцији за медије дана 27-ог марта 2015-е године – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу Душка Вујошевића у трећој утакмици полуфиналне серије против Црвене Звезде – линк саопштења

Укупно АБА лига:

2100 + 1000 + 3100 + 200 + 6000 + 6000 + 6000 + 6000 = 29500 евра

Срећом па је Вујошевић прескочио 4 меча због суспензија, иначе ко зна како би изгледала ова рачуница. Идемо даље.

КОШАРКАШКА ЛИГА СРБИЈЕ

100 евра (12000 динара) због досуђене техничке грешке у другом колу плеј офа против Металца – линк саопштења
200 евра (24000 динара) + 2325 евра (280000 динара) због досуђене ТГ као и неспортског коментарисања суђења и играча Вујошевића против Црвене Звезде у првој утакмици финала плејофа – линк саопштења

Укупно КЛС (Суперлига):

100 + 200 + 2325 = 2625 евра

Наравно, обзиром на изјаве и понашање тренера Партизана Душка Вујошевића у целој сезони, и чињенице да се финална серија КЛС игра на 3 добијене утакмице, за очекивати је да је ова цифра тек део суме коју ће КК Партизан морати да издвоји за плаћање нарави свог тренера.

Куп Радивоја Кораћа, Еврокуп

Пошто нисам желео да своју рачуницу заснивам на медијским објавама, а званичне податке везане за Куп Радивоја Кораћа нисам могао да пронађем на сајту КСС, мејлом сам се обратио кошаркашком савезу у нади да ћу доћи до жељених информација.

Гуглајући о казнама у Еурокупу једина казна која је изречена КК Партизан је због понашања навијача на утакмици против Ритаса.

Закључак

Вечерас у 21ч се наставља финална серија где ће Партизан бити домаћин, а обзиром да се понављање прекршаја кажњава већим износима, можда би за КК Партизан најисплативије било да КК Црвена Звезда однесе трофеј уз победу 3-0 и оконча 13-огодишњу доминацију бившег шампиона Европе.

У ишчекивању коначне рачунице цене коштања Вујошевићеве доброћудне нарави и академског понашања за сезону, представљам вам цифру коју је КК Партизан морао да издвоји за свог тренера као додатак на плату закључно са 15.06.2015-е године:

29.500 + 2.625 = 32.125 евра

32.125 евра = 3.855.000 динара
32.125 евра = 84,5 просечних плата у републици Србији за април 2015
32.125 евра = стан од 33 квадрата на Вождовцу
32.125 евра = превише за клуб који „нема“ новац…

Вечерас од 21ч можете уживо да погледате наставак ове рачунице. Видимо се на крају сезоне са коначном рачуницом колико је Душко Вујошевић ојадио свој клуб. Не сумњам да ће се цифра значајно повећати.

Политика и етика у спорту

Нисам јеретик, још мање романтичар који „фер плеј“ у спорту повезује са 21им веком. Циљ ми је да наших „гробова“ буде мање уз пут до врхунских резултата, јер ако смо гладијатори, нека будемо најбољи. У спорту данас имамо политичаре, али спортску политику немамо, људе имамо, али су нам људски ресурси сиромашни ( иако је спорт због своје кибернетичке природе најлакши за ХРМ). Како смо дошли у ситуацију да иако смо „успешни“ (наводници јер медаљу плаћамо више него што можемо и треба), имамо деформисану нацију, импотентну и надасве асоцијализовану (није да ни „стратегије“ немамо). Једноставно нисмо чули да је зид пао, свеједно да ли је Берлински или Јерихонски, ми смо издували, само нам још „они наши“, нису јавили. Да кренемо од почетка, а зато што је почетак, зато је тешко и почети.

Савремени спорт је крајем 70их постао високо комерцијализована делатност, 80их је постао телевизичан, а самим тим и профитабилан. Данас је саставни, а и значајан део светске привреде са високим профитом. У Србији је схватање спорта, као комерцијализоване делатности, застало негде код слетских вежби. Спорт служи за политичку промоцију, прање новца и скретање пажње са друштвених проблема. Зашто? Зато што немамо квалитетне спортске „управљаче“ , а и то што имамо, не знамо како да искористимо. Управљање људским ресурсима је табу, јер како иначе оправдати постављање на позиције „спортских директора“, „техничких руководилаца“, „председника савеза“, „министара“ активне спортисте или оне који су тек завршили спортску каријеру?

Кратковиди ће се овога тренутка „ухватити за ПРОИЗВОД“, јер тако спортска бирократија тумачи резултате, медаље, Ђоковића…

Производ представљен НАЈЧЕШЋЕ као РЕЗУЛТАТ, то и остаје, јер како да га претворимо у ресурс, када не знамо шта ћемо са њим, осим да од државе тражимо паре? Вредност му је неупотребљива, јер чак ни нове генерације неће тренирати због тога што смо освојили неку медаљу. Немају ни где, осим ако родитеље још мало не исцедимо, али томе сам писао у „Од бетона до спорта„.

Најбоље за спорт, здравствену превенцију, социјализацију је повратак на почетак (наравно, не мислим на Александровско „решавање“ Гордијевог чвора) већ паралелно са садашњим „системом“ изграђивати нови. Покушаји постоје, али радимо „одокативно“ и НЕКОНТРОЛИСАНО. Какво нам је друштво, такав нам је и спорт.

У замућеној бари сви лове, а мутиводе најбоље пролазе. Средином 90их схватише да се још од слетских вежби манипулише народом и „комерцијализоваше“ спорт. Правац развоја је још Слободан Милошевић одредио и то кроз ЈПа, епилог знате, али и живите у њему, спорт такође. Лицемерно ( баш тако, јер та морална категорија, облик, најбоље то описује) сервирајући нам расипање пара на УСКУ групу спортиста, као „друштвено корисно улагање“, „инвестицију у будућност“… Тако добисмо политиканте, који зарад својих личних интереса, направише касту спортских бирократа. Епилог видимо ових дана, ко је платио порез, а од наших пара је финансиран и од наших пара треба да плати и тај порез, да му умре мајка. Као и свуда у друштву, резултат небриге и непоштовања институција води у КОРУПЦИЈУ. Нисте ваљда помислили да је „света крава“ чиста као сунце? Уколико јесте, љубав за вас, јер ваша невиност је толико ретка, да је и треба користити до максимума. У том „процесу“ цвета и „спортско НОВИНАРСТВО“, апологетско (дупеувлакачко, јер када их платиш…), што је зло, ало када је резултат тога ГЛОРИФИКОВАЊЕ до неба или САТАНИЗОВАЊЕ, онда то постаје пошаст која распирује најниже страсти у вама. Трудим се последњих година да то амортизујем, објашњавајући да нам је мотив исти као код хулигана, али нам је метод другачији, пишемо уместо да бијемо. Писах о навијачима неколико пута, зашто и како су настале хулиганске групе, па не бих поново.

И шта сада? Све је ово познато, али како променити? У посту „Од бетона до спорта“ сам написао први корак ала Гуливер, а од њега је могуће направити и стартну политику, јер је усмерен на ПОРЕСКОГ ОБВЕЗНИКА и од њега треба да се почне. Зашто? Зато што се полази од интереса најшире популације, само тако, задовољењем њихових ПОТРЕБА ( слично пише у „Повељи о спорту СЕ“), можемо да кренемо ка Школском спорту ( не дај боже да неко озбиљан ту крене да рашчишћава корупцију, Потемкинова села), јер у смањеном НАТАЛИТЕТУ, имамо неравномерно распоређене сале ( тоалете немамо), а и зашто да их правимо, када нема ко у њим да тренира? Други проблем су закупци сала, разумем потребу школа, али и штету од укидања секција и усмеравања деце у „школе спорта“, где не знамо који нам се ковач игра са здрављем деце( није толико страшно, али није ни да није), а све то још и платимо. Сређивањем отворених терена, решавамо тај проблем 8 месеци годишње, јер нам климатске прилике иду на руку.

Законска регулатива треба да стимулише улагања у спорт. Како? Не знамо ни ко, ни чега је власник, а нећемо ни знати уколико својину над клубовима не спустимо на локални ниво, а онда они нека одлучују о својим интересима, праве локалне стратегије и акционе планове са свим могућим или немогућим циљевима и специфичним циљевима. Какве интересе буду имали, такав ће им здравстени билтен, а и резлутати на изборима, бити. Наравно, знам да су клубови удружења грађана, али уколико имају могућности, немам ништа против то да остану, под условом да не морам да их плаћам. Довољно је што ћу купити, карту, мајцу, опрему… упс, одведе ме пост до спортског маркетинга. Маркетинг, упрошћено изгледа овако „држ за политичара, он ће за ЈП или предузећа које послује са ЈПем и тако до рекета, корупције“. Постоје решења за клубове, кроз партнерства, приватизације, својинске трансформације, али не бих о економији и праву, не зато што не знам, него зато што тиме треба да се баве СТРУЧЊАЦИ. Наравно, поново морамо да се окренемо политици, такав нам је систем и кроз њега морамо и да тражимо решења.

Није скупо направити терене, јефтиније је него једна Евролигашка сезона за два клуба, али толику количину пара МОС нема. Нећу да будем злобан и кажем, „како нема, дадоше 3 000 000 евра ОКСу?“, али хоћу да будем злобан и питам „Колике су плате у ОКСу и колики део од 3 000 000евра иде на плате и доприносе?“ „Колике су плате тренерима и играчима у Евролигашким клубовима?“ Да ли је то „друштвено одговорно“? Да ли је то ћебе прекратко за нас или се ми простиремо изнад своји могућност? То што се простиремо и могу да прогутам, на веће смо глупости бацали паре, овако се бар народ радује, заборави на тренутак свакодневницу.

Решење је просто, потребна нам је спортска политика усмерена на грађанина. Како је направити. ТЕРЕН је инфраструктура, просторно испланирана (није, али нема везе), налази се у локалним самоуправама, као највећи увозници половних гума, негде треба и да их РЕЦИКЛИРАМО (Тигар-Пирот прави гумирани бетон од гума, а боље је да им дамо ПОСАО, него да их стално дотирамо из буџета), толико гвожђа имамо, а имамо и ИНВАЛИДЕ( грубо, али стварно имамо предузећа која запошљавају мање срећне људе од нас, а које треба да се СОЦИЈАЛИЗУЈЕМО, а не да их гурамо од себе, док не почну штрајк глађу) који могу од тога да направе справе. Имамо ли ми та МИНИСТАРСТВА, делове? Плаћамо МИНИСТЕРЕ?

Street workout, crossfit су најбрже растући спортови, а то нам и пружа могућност ЗАРАДЕ од маркетинга. Не бих о простом одливку, званом кеттлбел или руска кугла (тешко је излити, а немамо ни ливнице), али јасна је идеја, СПОРТ може да покрене ПРОИЗВОДЊУ, а не само да буде трошак и друштвена сфера која форсира елитизам.

Није до пара, него до немара. Толико смо преокупљени „великим политичким темама“, да док их решимо, нећемо имати за кога смо их решили, јер умиремо, деформисани, асоцијални и крајње незадовољни. Кроз 5 год. то ће се артикулисати, кроз секте, навијачке хорде, десничарске организације, у неконтролисан бес. Онда ћемо бити у проблему, а решаваћемо насиљем, јер нисмо едуковали, социјализовали …

Унапред знам да губим битку, али и то је победа, јер да стекнеш КУЛТУРУ победе, мораш да имаш и КУЛТУРУ пораза. Није сладак лимун, а није ни кисело грожђе, али ни победе нам нису баш све ПИРОВЕ.

ПРЕНЕТО СА ЛИЧНОГ БЛОГА ГОРАНА ДАМЊАНОВИЋА

Belgrade Giveaway – Подсетник за хуманост

Дуго нисам писао, што због недостатка времена, што због недостатка инспирације. Ваљда нас је све изненађујуће лепо време за протекло доба године одвојило од рачунара, а и оно мало времена посвећено праћењу дешавања може се уписати у категорију изгубљеног – јер информације које пливају по медијској сцени су или морбидне или естрадне. У сваком случају – сивило које се развлачи већ месецима…

Већ навикнут на мрачење медија, заиста не могу да пронађем речи да опишем изненађење када сам на блицу између јако битне вести да Филип и Станија купују нови кревет ( није било званичне потврде шта се догодило са старим, али репортер дискретно инсинуира на превише је*ачине ) и веселог извештаја о томе како је у Нишу у свом аутомобилу пронађен младић усмрћен хицем у главу, стидљиво искочио чланак о два студента који су одлучили да барем мало улепшају дан најугроженијим београђанима, осуђеницима на улични живот.

Млади београђани Марко Пајић и Матија Родић решили су да подсете Србију да хуманост није баук – и да свако од нас може помоћи некоме у невољи. Дарујући оброк најугроженијим суграђанима поклонили су им нешто много вредније – сазнање да постоје људи који мисле на њих и желе да им помогну. Такође, желећи да мотивишу и друге на хуманост, мини клип о акцији је завршио на јутјубу. Погледајте како је све изгледало кроз објектив камере.

Охрабрујућа чињеница јесте да је клип за 2 дана погледало преко 25 хиљада људи, а да је извештај о истом на порталу б92 једна од најкоментарисанијих вести дана. Иако постоје људи којима смета јавно експонирање приликом чињења доброг дела попут овог, лично сматрам да су овакви јавни часови хуманости неопходни да нас подсете на нешто што нам је у крви – а то је саосећање са угроженима.

Да нам је у крви хуманост сведочи и табла у седишту Међународног Црвеног Крста у Женеви на којој пише „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“. Наиме, током рата са Бугарском 1884. и 1885-е године, због тога што Бугарска није имала организован војни санитет за збрињавање рањеника, Србија је замрзла сукоб на један дан и пропустила конвој помоћи Црвеног крста – чак се укључила у донирању помоћи за отварање болнице у Софији. Био је то преседан у новијој историји ратовања. Такође, истакао бих акцију за скупљање помоћи нажалост преминулој Тијани Огњановић – за врло мало времена скупљено је више но дупло неопходног новца за лечење мале Тијане.

Потенцијала имамо, али се у овом сивилу које нас окружује полако гуши свако добро у нама. Зато је добро да имамо људе који ће нас подсетити да можемо да улепшамо некоме дан са врло мало напора. Хвала Марку и Матеји на томе, и надам се да ће наставити у истом ритму, као што се надам да су овим потезом инспирисали још људи да крену њиховим стопама.