Дуго нисам писао, што због недостатка времена, што због недостатка инспирације. Ваљда нас је све изненађујуће лепо време за протекло доба године одвојило од рачунара, а и оно мало времена посвећено праћењу дешавања може се уписати у категорију изгубљеног – јер информације које пливају по медијској сцени су или морбидне или естрадне. У сваком случају – сивило које се развлачи већ месецима…
Већ навикнут на мрачење медија, заиста не могу да пронађем речи да опишем изненађење када сам на блицу између јако битне вести да Филип и Станија купују нови кревет ( није било званичне потврде шта се догодило са старим, али репортер дискретно инсинуира на превише је*ачине ) и веселог извештаја о томе како је у Нишу у свом аутомобилу пронађен младић усмрћен хицем у главу, стидљиво искочио чланак о два студента који су одлучили да барем мало улепшају дан најугроженијим београђанима, осуђеницима на улични живот.
Млади београђани Марко Пајић и Матија Родић решили су да подсете Србију да хуманост није баук – и да свако од нас може помоћи некоме у невољи. Дарујући оброк најугроженијим суграђанима поклонили су им нешто много вредније – сазнање да постоје људи који мисле на њих и желе да им помогну. Такође, желећи да мотивишу и друге на хуманост, мини клип о акцији је завршио на јутјубу. Погледајте како је све изгледало кроз објектив камере.
Охрабрујућа чињеница јесте да је клип за 2 дана погледало преко 25 хиљада људи, а да је извештај о истом на порталу б92 једна од најкоментарисанијих вести дана. Иако постоје људи којима смета јавно експонирање приликом чињења доброг дела попут овог, лично сматрам да су овакви јавни часови хуманости неопходни да нас подсете на нешто што нам је у крви – а то је саосећање са угроженима.
Да нам је у крви хуманост сведочи и табла у седишту Међународног Црвеног Крста у Женеви на којој пише „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“. Наиме, током рата са Бугарском 1884. и 1885-е године, због тога што Бугарска није имала организован војни санитет за збрињавање рањеника, Србија је замрзла сукоб на један дан и пропустила конвој помоћи Црвеног крста – чак се укључила у донирању помоћи за отварање болнице у Софији. Био је то преседан у новијој историји ратовања. Такође, истакао бих акцију за скупљање помоћи нажалост преминулој Тијани Огњановић – за врло мало времена скупљено је више но дупло неопходног новца за лечење мале Тијане.
Потенцијала имамо, али се у овом сивилу које нас окружује полако гуши свако добро у нама. Зато је добро да имамо људе који ће нас подсетити да можемо да улепшамо некоме дан са врло мало напора. Хвала Марку и Матеји на томе, и надам се да ће наставити у истом ритму, као што се надам да су овим потезом инспирисали још људи да крену њиховим стопама.
