Синоћ сам имао прилику да на секцији портала б92 посвећену кошаркашком првенству у Шпанији прочитам емотиван текст Нине Колунџије упућен људима који се препуцавају преко леђа кошаркашке репрезентације на конто клупске припадности. Цитираћу уводну реченицу чланка – „Драги навијачи клупски обојени док игра репрезентација, да ли сте нормални?!“ као узрок за целу ову писанију испод.
Драга Нина ( и свако ко је себи поставио исто питање ), добродошла у Србију. Добродошла у земљу демократа, напредњака и оних осталих. Добродошла у земљу делија, гробара и оних осталих. Добродошла у земљу русофила, европејаца и оних осталих.
Ако смо у нечему ми Срби добри, то је подела. Тај неки дух заједништва међу србима стваран великим мукама кроз која је наш народ пролазио почео је да се губи тамо негде од комунистичког „братства и јединства“, а бледење је убрзано преко санкција, што и не чуди јер смо за нашег животног века променили 3 државе без да смо мењали адресу становања. Очито је транзиција из југословена у србина, са „Хеј словени“ на „Боже правде“ оставила неке опасне ожиљке у нашем националном идентитету. Тај дух заједништва у нама живне када неко наш постигне велики успех ( нпр сви они силни дочеци испред скупштине наших спортиста(надам се да ћемо правити један ускоро за кошаркаше или одбојкаше… или оба )) или у случајевима велике муке ( најсвежији пример поплава, или случајеви деце са ретким болестима којима је неопходно скупо лечење ). Кад се слегне прашина, опет се враћамо у своје таборе.
Назад на баскет и на твоје питање. Да ли су навијачи нормални или не, субјективно сматрам да јесу, али хајде да видимо где је ту пукло и одакле оволико негативности око репрезентације на сваком кораку.
Када негде нема резултата отвара се простор за тражење криваца. Овај систем је већ разрађен у најбитнијој споредној ствари на свету – српском фудбалу. Спорт без резултата у коме на терен у репрезентацији већ годинама излазе „ваши“ и „наши“, и где неке често чашћавамо звиждуцима. Међутим, када клинци освоје понеко европско првентство, тада смо сви једно. Јер са победником се сви лако поистовећујемо.
Како резултате и у кошарци лагано губимо, треба у некога упрети прстом, а просечни навијач нема превише времена за објективно потрагу за кривцем јер – јбг – за то треба да искључиш емоције према свом клубу. Субјективна потрага за кривцем резултира упирањем прста у супротни табор.
Други велики разлог за твоју фрустрацију јесу „присни“ односи међу нашим највећим клубовима. Анимозитет Небојше Човића и Душка Вујошевића је у огромној мери допринео анимозитету међу навијачима већем од нормалног. Овај први пропали политичар који глуми врсног кошаркашког радника ( што му чак и успешно иде кроз пројекте ФМП-а и сада Звезде ) и овај други врсни кошаркашки радник који глуми пропалог политичара ( што му изузетно добро иде са оним динамитима, исечцима из новина као валидним изворима и генерално џукачким понашањем ). Мада лично сматрам да је семе мржње посејао Дуло још много пре уласка Човића у Звезду, оставићу ту мисао за неку дубљу анализу у наредним писанијама.
Трећи и можда најбитнији разлог за твоју фрустрацију јесу медији. Лично кривим твоју медијску кућу за велики удео у подели навијача јер сте без блама стрпали у утисак недеље Човића и Вујошевића да се, наочиглед целе нације, најгоре вређају и продубљују јаз између навијача. Преношење пљувачких саопштења из једног табора другом, поклањање медијске пажње сукобима без јасне и гласне осуде истих довеле су до тога што се данас дешава – да армије испраних мозгова из једног табора понижавају оне друге.
Четврти разлог за фрустрацију навијача јесу дешавања на паркетима и понашање самих кошаркаша. Туче на утакмицама, „изнуђени“ судијски критеријуми, откази репрезентацији због „повреда“, чувени проблеми Жељка Обрадовића у свлачионици… а врхунац тога је сигурно нешто што си поменула и у свом чланку – дешавања у финалу домаћег првенства где је након прве утакмице Богдан Богдановић директно пљунуо не само по ривалу, него и по репрезентацији( а сви знамо шта се дешавало у наредним утакмицама ). Како репрезентативни навијачи да не буду клупски обојени кад се тако понаша један од играча кога сматрамо ослонцем репрезентације у будућности? После свих тих дешавања чак ни ја, који иако навијам за Звезду имам поштовање према Партизану и радујем се успеху сваког нашег клуба у Европи, нисам одолео да не боцнем дотичног након последњег напада против Француза.
Богдановић у чуду, није сконтао да му ово није наша лига и да не суде партизанове судије :)— Андрија Кокановић (@kokan87) August 31, 2014
На крају, биће потребно много времена да се врати дух заједништва око кошаркашке јавности у Србији. Све се некако искривило и то треба исправити како на терену, тако и ван њега. Некаква пречица до тога би била да нас кошаркаши обрадују медаљом са овог првенства, али право оздрављење ће доћи када сваки учесник у том систему крене да обавља свој посао одговорно – кошаркаши и кошаркашки радници буду пример професионализма на терену и ван њега што ће на крају донети резултате а медији уместо сензационализму пребегну критичком извештавању.
За тебе велики поздрав и хвала ти на постављању овог питања преко свог блога. Надам се да ћеш нас обрадовати текстом о нашим кошаркашима у финалу 🙂
