Ознака: fokus

нЕуролига

Шта доноси нови окршај кошаркашких клубова Црвене Звезде и Галатасараја и какве последице може да има на српске трибине?

Након два стартна пораза у ТОП16 фази Евролиге, КК Црвена Звезда угостиће турски Галатасарај, са којим је већ одиграла две утакмице у групној фази. Након победе у Комбанк Арени, гостовање у Турској се завршило неславно не због губитка утакмице, већ због губитка једног младог живота. Марко Ивковић, 25-огодишњи навијач Црвене Звезде избоден је испред хале у окршају навијача два клуба.

Зато данас, уместо да хвалимо верност Делија који су за само сат времена купили све улазнице за меч против (на папиру) мање атрактивног противника, постоји зебња од рекације и евентуалне одмазде навијача. Да ли је грешка организатора да се публици дозволи присуство на утакмици након догађаја у Турској?

Искуство нам говори да се српском навијачу не треба веровати. А искуства на претек. Да почнемо од петооктобарских промена, и једног од првих вечитих дербија. Осмелила се нова власт, помислила да је револуција однела и брђански интелект код навијача осим што је послала неке политичаре у историју (бар једну деценију) па је допустила да се дерби игра пред пуним трибинама и уз слабу безбедност. Дерби је прекинут масовном тучом навијача на терену. Свака утакмица Црвене Звезде, Партизана, Рада, Новог Пазара и осталих истакнутих нам клубова је безбедносни ризик.

Кулминација је била 2009-е и убиство навијача француског клуба Тулуз – Бриса Татона. Реакција полиције била је назнака да ова држава коначно жели да стане на крај насиљу на спортским приредбама, док је гласна осуда јавности у Србији показала да је болест насиља ограничена на организоване навијачке групације, а не на цело друштво.

Да су необуздане звери, хулигани су показали и 2010-е у Италији, на фудбалској утакмици репрезентације. Меч наравно прекинут, зелени сто је одличио на штету Србије, српски хулигани сити и задовољни. Колико их је држава прекорила видели смо на прошлогодишњем мечу репрезентације против Албаније, када је исто говедо које је предводило дивљање са ограде стариона у Ђенови улетело на терен са пар другара и почело да бије албанце. Јасна провокација је постојала у виду чувеног дрона са заставом велике Албаније, али провокације није оправдање за примитивно понашање. Провокација за то и служи – да те направи будалом ако си довољно глуп да се на њу упецаш.

Догађања у Турској и Марково убиство донели су нови моменат на српским трибинама. Јасне поруке подршке Делијама стигле су од свих већих навијачких група у Србији. Можда и на кратак период дошло је до уједињења навијача супротстављених табора.

Главно питање јесте да ли је Марково убиство шамар који је отрезнио навијачку јавност у Србији? Да ли смо сада схватили каква смо стока испали 2009-е убиством странца због навијачких боја? Да ли смо сада схватили шта доноси насиље? Да ли је све ово довољно да навијач у Србији коначно крене да навија за свој тим, а не да се навијање сведе на мржњу према осталима?

Одговоре на ова питања добијамо сутра од 21ч. Лично верујем да неких већих инцидената неће бити, обзиром да су сви упознати са чињеницом да би у случају инцидената последице по Црвену Звезду и генерално клупску кошарку у Србији биле драстичне. Време је да покажемо да смо сазрели у цивилизацијском смислу, да смо оставили балкански синдром деведесетих, када су се све несугласице решавале топлим и хладним оружјем, иза себе. Верујем да ћемо сви уживати у спортском спектаклу али остаје да се види да ли ће неко необуздано говедо својом (не)културом успети да упропасти врхунску спортску приредбу у земљи кошарке. Једно је сигурно – не би био први.

Цела је нација поларизација

Синоћ сам имао прилику да на секцији портала б92 посвећену кошаркашком првенству у Шпанији прочитам емотиван текст Нине Колунџије упућен људима који се препуцавају преко леђа кошаркашке репрезентације на конто клупске припадности. Цитираћу уводну реченицу чланка – „Драги навијачи клупски обојени док игра репрезентација, да ли сте нормални?!“ као узрок за целу ову писанију испод.

Драга Нина ( и свако ко је себи поставио исто питање ), добродошла у Србију. Добродошла у земљу демократа, напредњака и оних осталих. Добродошла у земљу делија, гробара и оних осталих. Добродошла у земљу русофила, европејаца и оних осталих.

Ако смо у нечему ми Срби добри, то је подела. Тај неки дух заједништва међу србима стваран великим мукама кроз која је наш народ пролазио почео је да се губи тамо негде од комунистичког „братства и јединства“, а бледење је убрзано преко санкција, што и не чуди јер смо за нашег животног века променили 3 државе без да смо мењали адресу становања. Очито је транзиција из југословена у србина, са „Хеј словени“ на „Боже правде“ оставила неке опасне ожиљке у нашем националном идентитету. Тај дух заједништва у нама живне када неко наш постигне велики успех ( нпр сви они силни дочеци испред скупштине наших спортиста(надам се да ћемо правити један ускоро за кошаркаше или одбојкаше… или оба )) или у случајевима велике муке ( најсвежији пример поплава, или случајеви деце са ретким болестима којима је неопходно скупо лечење ). Кад се слегне прашина, опет се враћамо у своје таборе.

Назад на баскет и на твоје питање. Да ли су навијачи нормални или не, субјективно сматрам да јесу, али хајде да видимо где је ту пукло и одакле оволико негативности око репрезентације на сваком кораку.

Када негде нема резултата отвара се простор за тражење криваца. Овај систем је већ разрађен у најбитнијој споредној ствари на свету – српском фудбалу. Спорт без резултата у коме на терен у репрезентацији већ годинама излазе „ваши“ и „наши“, и где неке често чашћавамо звиждуцима. Међутим, када клинци освоје понеко европско првентство, тада смо сви једно. Јер са победником се сви лако поистовећујемо.

Како резултате и у кошарци лагано губимо, треба у некога упрети прстом, а просечни навијач нема превише времена за објективно потрагу за кривцем јер – јбг – за то треба да искључиш емоције према свом клубу. Субјективна потрага за кривцем резултира упирањем прста у супротни табор.

Други велики разлог за твоју фрустрацију јесу „присни“ односи међу нашим највећим клубовима. Анимозитет Небојше Човића и Душка Вујошевића је у огромној мери допринео анимозитету међу навијачима већем од нормалног. Овај први пропали политичар који глуми врсног кошаркашког радника ( што му чак и успешно иде кроз пројекте ФМП-а и сада Звезде  ) и овај други врсни кошаркашки радник који глуми пропалог политичара ( што му изузетно добро иде са оним динамитима, исечцима из новина као валидним изворима и генерално џукачким понашањем ). Мада лично сматрам да је семе мржње посејао Дуло још много пре уласка Човића у Звезду, оставићу ту мисао за неку дубљу анализу у наредним писанијама.

Трећи и можда најбитнији разлог за твоју фрустрацију јесу медији. Лично кривим твоју медијску кућу за велики удео у подели навијача јер сте без блама стрпали у утисак недеље Човића и Вујошевића да се, наочиглед целе нације, најгоре вређају и продубљују јаз између навијача. Преношење пљувачких саопштења из једног табора другом, поклањање медијске пажње сукобима без јасне и гласне осуде истих довеле су до тога што се данас дешава – да армије испраних мозгова из једног табора понижавају оне друге.

Четврти разлог за фрустрацију навијача јесу дешавања на паркетима и понашање самих кошаркаша. Туче на утакмицама, „изнуђени“ судијски критеријуми, откази репрезентацији због „повреда“, чувени проблеми Жељка Обрадовића у свлачионици… а врхунац тога је сигурно нешто што си поменула и у свом чланку – дешавања у финалу домаћег првенства где је након прве утакмице Богдан Богдановић директно пљунуо не само по ривалу, него и по репрезентацији( а сви знамо шта се дешавало у наредним утакмицама ). Како репрезентативни навијачи да не буду клупски обојени кад се тако понаша један од играча кога сматрамо ослонцем репрезентације у будућности? После свих тих дешавања чак ни ја, који иако навијам за Звезду имам поштовање према Партизану и радујем се успеху сваког нашег клуба у Европи, нисам одолео да не боцнем дотичног након последњег напада против Француза.

На крају, биће потребно много времена да се врати дух заједништва око кошаркашке јавности у Србији.  Све се некако искривило и то треба исправити како на терену, тако и ван њега. Некаква пречица до тога би била да нас кошаркаши обрадују медаљом са овог првенства, али право оздрављење ће доћи када сваки учесник у том систему крене да обавља свој посао одговорно – кошаркаши и кошаркашки радници буду пример професионализма на терену и ван њега што ће на крају донети резултате а медији уместо сензационализму пребегну критичком извештавању.

За тебе велики поздрав и хвала ти на постављању овог питања преко свог блога. Надам се да ћеш нас обрадовати текстом о нашим кошаркашима у финалу 🙂

Мач у камену

Обе или можда три или четири Демократске странке (ко зна колико ће их бити док завршим овај текст) тврде да су за њихов пређашњи пораз на изборима криви бели листићи. Не сећам се најбоље да ли су листићи били бели, али је штета да тако добар слоган пропадне те молим надлежне да листићи на изборима овај пут заиста и буду бели. И они републички и они на градским изборима. Дакле, легенда каже да је више милиона грађана Србије, гласача ДС-а свакако, незахвалних јер нису учествовали у подели новца, одлучило да казни исте стављањем белих, непопуњених листића на изборима. У тој легенди невини страдају због трагичне заблуде тражећи отад oд Мерлина да скине чаролију и врати их на трон. Само, њихов Мерлин, кога је наводно заточила чак и чаробница Моргана, никако да им стигне у помоћ. Гледајући последњу епизоду серије на Б92 сазнао сам да се већ видно остарела Моргана одобровољила и одлучила да услиши вапаје једне од Демократских странака.

Али, авај, помоћ је стигла касно па је посустали Мерлин, коначно изашавши из тамнице, својим триковима у вредности, како неки кажу, од преко стотину милиона евра започео битку повратка својих заблуделих ученика на трон. Који ће то бити? Лепи Ланселот или одлучни Мордред који је, како се већ озбиљно сумња, Морганин син.

Дакле, једна од звезда прелазног рока Весна Пешић је прогласила свог политичког наследника, и то је, на његову несрећу, Драган Ђилас. Нешто боље среће је био Борис Тадић који је часно утекао повикавши следбеницима – За мном! И како видим, многи су га послушали.

У целу причу се умешала и Госпа из језера (Lady of the Lake) која јунаку врати чаробни мач Екскалибур да њиме витла по интернету и у  неким медијима да се бори против „диктатуре“.  Но, прпошни млади артури, поново пробуђени заборавише шта на дотичном мачу пише: „Непобедив је онај који ме за добро користи. Чувајте се! ( Invincible be him who uses me in good cause. Beware!) и тако пропадоше узалуд тражећи Свети грал на гласачким местима.  Но, ако сте и ви пошли у потрагу, а саветујем вам да то учините, запамтите шта је рекао стари витез, чувар Грала.

„Бирајте мудро!“

Девојчица са шибицама

Заоштрена „хејтерска дебата“ на  интернету и оперета „Прохујало с вихором“, после седмодневног напада кошаве на Србију на почетку изборне кампање, док ми иста (и кампања и кошава) joш увек одзвањају у глави попут најавног џингла за емисију Утисак недеље је коначно измакла контроли и претворила се у фарсу.  Кошава је стала. Кампања неће. Поготово она што се зове негативна што је најблажа реч за изливе гнева који се преливају преко екрана, новина и посебно интернета јер су мрзитељи деведесетих, сада већ у озбиљним годинама, одгајили расу генетски модификоване мутације „хетрера“ са закржљалим лобањама и енормно великим чељустима. Тако прича о „повратку у деведесете“ има смисла, али само када је у питању мржња која је сублимирана новим медијима којима се уједа јаче и боље.  Тако су ветерани мржње, пакости и гнева у новој генерацији дошли до још бољих средстава комуникације са нама који се још увек на тако нешто јежимо. Додуше,  све мање и мање. Огуглали смо, шта ли. Врло близу смо оне врсте резигнираности коју описује реплика из поменутог филма „Прохујало са вихором“  „…and frankly my dear, I don`t  give a damn.”

Дакле, не падамо више на дреку нити на говоре на ивици фалсета у тоналитету „Бечких дечака“ . Само још увек нас жигне одсуство емпатије, спрдање са туђом несрећом и непогрешива мржња према свему што би могло макар и да наслути позивању на моралне вредности друштва. У овим изливима гнева које нико ни не покушава да контролише у којима су криви сви, од оних који покушавају да пруже помоћ другима до оних којима се помаже, највише страдају ови други, јер су они први ваљда свесни колико је опасно њихово понашање, спремни и на ударце, уједе и буботке. Јер како каже омиљена пословица „хејтера“ – ниједно добро дело не сме да остане некажњено.“

Ипак, седећи испред истог тог екрана који тако успешно мења реалан живот приметио сам да и код нас и у свету постоји нови тренд. Можда би чак могао да се назове синдромом приче „Девојчица са шибицама“.

Дозволите да за оне који је не знају,  потсетим на садржај, онако како га ја памтим, што никако не значу да је она заиста таква, јер је деценијама ваљда прилагођавана мом животу и догађајима који су налик на ту причу:

Дакле, у предвечерје Божића сиромашна и слабо обучена девојчица покушава да прода шибице, које су у време када је прича настала, изгледале мало другачије, биле су веће и могле су се купити и на комад а продавали су их они који су били сувише поносни да просе. Девојчица је на тргу, док је дувао ветар и провејавао снег, покушавала да прода барем неколико палидрваца, прилазећи људима који су  наизглед  добродушни.  Само, било је празнично вече, на тргу је било хладно и свако је журио у топлину свог дома, разнежен и срећан што ће ускоро делити радост празника са најближима. Девојчица није имала никога. Њена мајка је умрла и она се сама сналазила на улици.  Како је вече одмицало, схватила је да ништа неће продати, сакрила се у сокак у коме је мање дувало, скупила се у углу и почела је да пали шибице.Са сваким упаљеним палидрвцем обузимала је топлота а пред очима су јој се појављивали призори који су је чинили срећном. Упаливши на крају последњи свежањ, видела је своју мајку која ју је  узела за руку и однела међу звезде.

Е сад. Кад су нам први пут читали ову причу, можда смо били срећни јер је девојчица коначно доспела до своје мајке. О смрти тада, свакако, нисмо ништа знали. Били смо на почетку. Када бисмо се мало касније, али још увек у детињству присетили приче, обузимао би нас јад због тужног и трагичног краја, осетили бисмо бес према равнодушним, обичним људима и питали се, како су могли бити тако бездушни. Много касније, схватили смо да смо и ми попут осталих,  равнодушни. Ипак, с времена  на време, сетимо се девојчице, дирне нас поново прича а посебно наше наивно и неискварено детињство те пожелимо да спасемо све девојчице са шибицама овог света. Немогуће, наравно. Али то не значи да смо лоши људи. Спремни смо да помогнемо, спремни смо да се осврнемо на туђу невољу. Да покушамо да исправимо неправду. Наравно, ако нас неко у томе охрабри.

Шта хоћу да кажем? Има више од годину дана како сам на друштвенјим мрежама почео да примећујем потребу афирмације емпатије, доброте, блискости и љубави. Од Тајланда до Канаде, од Аргентине до Русије, на различите начине, текстуалним порукама и посебно видео клиповима шири се талас позитивизма и нове моралности. И то је, наглашавам, глобални феномен. Неки од тих клипова су аматерски дирљиви, други имају озбиљне артистичке претензије, али свима им је заједничка искреност.

Наравно, уочавање овог феномена није резервисано за посматраче попут мене, већ су га правовремено искористиле и неке мултинационалне компаније за  своје рекламне кампање. Од најчувенијег дистрибутера сода пића и заштитника америчког начина живота, до произвођача чоколаде са неистакнутом декларацијом о генетски модификованим састојцима исте.

Шта је суштина ове приче?  Бити зао, покварен, превртљив, мерити сопствени его количином новца, достизањем идеала гламурозних реклама хипер- кича, више није популарно нити пожељно. Нараста покрет који прети да уништи све што му се нађе на путу, посебно оне политичке кампање које се заснивају на мржњи, подсмеху или изазивању страха. Зато и мислим да ће верска секта твитераша где се све своди на највише десет кратких речи које се најчешће троше на дефинисање мржње коначно и пропасти, осим ако попусти контрола оних који су успели да рецимо Олимпијаду у Сочију претворе у проблем и негативан став. Твитер који, а то је све очигледније, служи најбоље за каменовање, мора да дође до катарзе у којој ће барем неколицина схватити да нико нема право да се каменом баци.

Виртуелни свет и актуелни рат на њему који бесни у Србији и у који се све више улаже разлупаће се коначно о презир и равнодушност оних који ће на крају радије погледати клип од три минута у којем хумани људи спасавају о удомљавају псе луталице.

Коначно и без увијања – мржња и блато ће у Србији у реалном и у виртуелном свету изгубити у кампањи у којој је тема не само како да боље живимо, већ и како да живимо једни с другима.

Олујни ветар и завејане памети

Кад је оно почела кошава? Код мене 30. jануара. Седим на другом спрату четвороспратнице у Београду и питам се како ли је у солитерима? Слутим биће невоље, али то сам ја, увек забринута, увек видим најгори сценарио.

Прогноза на РТС такође има реченицу која слути „Ветар умерен и јак, у Подунављу и Поморављу олујни, на југу Баната и орканске снеге“, али и то прође, тек тако без посебних упозорења.

Прогноза за 31. јануар јасно каже  „Дуваће олујна кошава, а у јужном Банату повремено и орканске снаге“, али не, то нашем Србину није довољно, нама треба вест: ДУВА ОРКАН, ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КРЕТАЊЕ.

Тако смо преко ноћи (31. јануар  на 01. фебруар) дошли до тога да је Војводина завејана, проглашено ванредно стање, затворен Хоргош, а саобраћајна полиција, сектор за ванредне ситуације, МУП и ко зна ко све још „апеловали су да грађани без преке потребе не полазе на пут упозоривши да ће ноћас и следећа два дана уз олујно невреме бити и ледене кише и снежних наноса“.

Колико оно беше дана дува кошава: један, три, пет или седам, или ће ово учестало Freak Weather (читај на српском ненормално време), променити и старе обрасце наших ветрова? Ако није стала у понедељак, онда ће у среду, петак… 

Првог фебруара, свима је било јасно да оркански ветар неће престати. Снежна драма у Војводини добила је и телефоне за помоћ, заседала је Влада, рано ујутро. Рекли су да ће сва расположива средства бити употребљена. Касније тога дана сазнали смо да су због, до тада невиђене ситуације на терену на располагању само хеликоптери.

Свима је јасно: Freak Weather ће трајати дуже од три дана. У том тренутку у неким хеликоптерима који су полетели са Батајнице налазе се Вучић, Антић и Родић. У току поподнева до завејаних стиже и Ђоковић. Касније смо чули да се градоначелник Зрењанина пробијао до завејаних кроз три километра снежне агоније. Шта им би да излазе по том времену?

То се зове пропаганда, сасвим је легитимна.

Изабрани представници народа и популарне личности својим присуством указују на озбиљност елементарне непогоде и на тај начин спречавају даље компликовање ситуације на терену.

Истовремено армија „утицајних твитераша“ супарничких политичких опција из топлих соба почиње своју офанзиву, исмевајући Вучића због тога што је понео једно дете. Шта је требало да стоји и гледа?

Видео пародија спасавања из Фекетића постала је за само пар минута тема број један у свету друштвених мрежа, и тако на најексплицитнији начин показала виртуелни карактер социјалних медија. Можете наметнути, померити, спиновати, изврнути тему, али не можете ништа сакрити ништа на нету, посебно не своје намере.

Намере су једно, а исход нешто сасвим друго. Ко је у међувремену добио надимке Спаситељ и Супермен на српској политичкој сцени, али и хиљаду одела митских хероја и филмских јунака који персонификују борбу против зла. Нисам сигурна да је то била намера доконих фотошоп аутора.

На страну нет и друштвене мреже. Оркански ветар на који можете да легнете, сметови снега од пет метара, минус петнаест степени и ниже, чињеница да ће вам ускоро нестати гориво у аутомобилу, чињеница да немате у колима ни кап воде, нити чоколадицу за дете дијабетичара које управо упада у хипогликемију, е ово је реалност, стварно, није виртуелно и са тим нема зезања.

Зато следећи пут молим за мало више емпатије међу грађанима Србије, више разумевања и доброте, јер једино на тај начин можемо да помогнемо једни другима. Ја сам прва на Твитеру у јутро 1. фебруара на хаштагу завејани поделила бројеве телефона за помоћ завејанима на путу. То је једино што сам у том тренутку могла да учиним из своје топле собе. Хвала свима који су ретвитовали.

https://twitter.com/NenaBG77/status/429557240400719873