Заоштрена „хејтерска дебата“ на интернету и оперета „Прохујало с вихором“, после седмодневног напада кошаве на Србију на почетку изборне кампање, док ми иста (и кампања и кошава) joш увек одзвањају у глави попут најавног џингла за емисију Утисак недеље је коначно измакла контроли и претворила се у фарсу. Кошава је стала. Кампања неће. Поготово она што се зове негативна што је најблажа реч за изливе гнева који се преливају преко екрана, новина и посебно интернета јер су мрзитељи деведесетих, сада већ у озбиљним годинама, одгајили расу генетски модификоване мутације „хетрера“ са закржљалим лобањама и енормно великим чељустима. Тако прича о „повратку у деведесете“ има смисла, али само када је у питању мржња која је сублимирана новим медијима којима се уједа јаче и боље. Тако су ветерани мржње, пакости и гнева у новој генерацији дошли до још бољих средстава комуникације са нама који се још увек на тако нешто јежимо. Додуше, све мање и мање. Огуглали смо, шта ли. Врло близу смо оне врсте резигнираности коју описује реплика из поменутог филма „Прохујало са вихором“ „…and frankly my dear, I don`t give a damn.”
Дакле, не падамо више на дреку нити на говоре на ивици фалсета у тоналитету „Бечких дечака“ . Само још увек нас жигне одсуство емпатије, спрдање са туђом несрећом и непогрешива мржња према свему што би могло макар и да наслути позивању на моралне вредности друштва. У овим изливима гнева које нико ни не покушава да контролише у којима су криви сви, од оних који покушавају да пруже помоћ другима до оних којима се помаже, највише страдају ови други, јер су они први ваљда свесни колико је опасно њихово понашање, спремни и на ударце, уједе и буботке. Јер како каже омиљена пословица „хејтера“ – ниједно добро дело не сме да остане некажњено.“
Ипак, седећи испред истог тог екрана који тако успешно мења реалан живот приметио сам да и код нас и у свету постоји нови тренд. Можда би чак могао да се назове синдромом приче „Девојчица са шибицама“.
Дозволите да за оне који је не знају, потсетим на садржај, онако како га ја памтим, што никако не значу да је она заиста таква, јер је деценијама ваљда прилагођавана мом животу и догађајима који су налик на ту причу:
Дакле, у предвечерје Божића сиромашна и слабо обучена девојчица покушава да прода шибице, које су у време када је прича настала, изгледале мало другачије, биле су веће и могле су се купити и на комад а продавали су их они који су били сувише поносни да просе. Девојчица је на тргу, док је дувао ветар и провејавао снег, покушавала да прода барем неколико палидрваца, прилазећи људима који су наизглед добродушни. Само, било је празнично вече, на тргу је било хладно и свако је журио у топлину свог дома, разнежен и срећан што ће ускоро делити радост празника са најближима. Девојчица није имала никога. Њена мајка је умрла и она се сама сналазила на улици. Како је вече одмицало, схватила је да ништа неће продати, сакрила се у сокак у коме је мање дувало, скупила се у углу и почела је да пали шибице.Са сваким упаљеним палидрвцем обузимала је топлота а пред очима су јој се појављивали призори који су је чинили срећном. Упаливши на крају последњи свежањ, видела је своју мајку која ју је узела за руку и однела међу звезде.
Е сад. Кад су нам први пут читали ову причу, можда смо били срећни јер је девојчица коначно доспела до своје мајке. О смрти тада, свакако, нисмо ништа знали. Били смо на почетку. Када бисмо се мало касније, али још увек у детињству присетили приче, обузимао би нас јад због тужног и трагичног краја, осетили бисмо бес према равнодушним, обичним људима и питали се, како су могли бити тако бездушни. Много касније, схватили смо да смо и ми попут осталих, равнодушни. Ипак, с времена на време, сетимо се девојчице, дирне нас поново прича а посебно наше наивно и неискварено детињство те пожелимо да спасемо све девојчице са шибицама овог света. Немогуће, наравно. Али то не значи да смо лоши људи. Спремни смо да помогнемо, спремни смо да се осврнемо на туђу невољу. Да покушамо да исправимо неправду. Наравно, ако нас неко у томе охрабри.
Шта хоћу да кажем? Има више од годину дана како сам на друштвенјим мрежама почео да примећујем потребу афирмације емпатије, доброте, блискости и љубави. Од Тајланда до Канаде, од Аргентине до Русије, на различите начине, текстуалним порукама и посебно видео клиповима шири се талас позитивизма и нове моралности. И то је, наглашавам, глобални феномен. Неки од тих клипова су аматерски дирљиви, други имају озбиљне артистичке претензије, али свима им је заједничка искреност.
Наравно, уочавање овог феномена није резервисано за посматраче попут мене, већ су га правовремено искористиле и неке мултинационалне компаније за своје рекламне кампање. Од најчувенијег дистрибутера сода пића и заштитника америчког начина живота, до произвођача чоколаде са неистакнутом декларацијом о генетски модификованим састојцима исте.
Шта је суштина ове приче? Бити зао, покварен, превртљив, мерити сопствени его количином новца, достизањем идеала гламурозних реклама хипер- кича, више није популарно нити пожељно. Нараста покрет који прети да уништи све што му се нађе на путу, посебно оне политичке кампање које се заснивају на мржњи, подсмеху или изазивању страха. Зато и мислим да ће верска секта твитераша где се све своди на највише десет кратких речи које се најчешће троше на дефинисање мржње коначно и пропасти, осим ако попусти контрола оних који су успели да рецимо Олимпијаду у Сочију претворе у проблем и негативан став. Твитер који, а то је све очигледније, служи најбоље за каменовање, мора да дође до катарзе у којој ће барем неколицина схватити да нико нема право да се каменом баци.
Виртуелни свет и актуелни рат на њему који бесни у Србији и у који се све више улаже разлупаће се коначно о презир и равнодушност оних који ће на крају радије погледати клип од три минута у којем хумани људи спасавају о удомљавају псе луталице.
Коначно и без увијања – мржња и блато ће у Србији у реалном и у виртуелном свету изгубити у кампањи у којој је тема не само како да боље живимо, већ и како да живимо једни с другима.
