Завршено је још једно надметање у највишем рангу такмичења српског клупског фудбала – Јелен Суперлиги. Фудбалски клуб Партизан је освојио шесту титулу у низу, 25. од оснивања клуба чиме се изједначио са Црвеном Звездом по броју наслова првака. Победник је Партизан, а да ли је и фудбал победио?
Фотографија са Партизановог стадиона, направљена у задњем колу првенства за време утакмице са Спартаком из Суботице, дефинитивно не говори у прилог победе фудбала на овим просторима. Сви смо сведоци константног пропадања српског клупског фудбала у последњој деценији, мада ни репрезентативни није нимало бољи. Од мање више редовних учесника групних фаза европских такмичења спали смо на поменути Партизан који глуми топовску храну, и осталих који не могу ни до групе да се догегају. Држаћемо се протекле сезоне, јер би за сумирање задњих 5 или 10 била потребна докторска дисертација на тему неких жешћих социолошких поремећаја ( да не употребим неку ружнију реч ).
Као и све у животу, и српски клупски фудбал има две стране медаље – оно што се дешава на терену ( или боље рећи у самим клубовима и организаторима такмичења ) и оно што се дешава на трибинама. За разлику од свега у животу, обе стране медаље српског клупског фудбала су лоше.
Шта се то дешава на терену? Јако велики број неквалитетних утакмица, јако велики број утакмица за које се већ унапред зна резултат и победник, јако велики број тренерских вртешки и јако велики број одлазака преко свега што ваља… Да се Звезда није примакла Партизану на -2 до дербија и да пета Бобана (Ахила) Бајковића није решила задњи дерби, могло би се рећи да је шампионат заправо и био бар мало занимљивији од претходног, овако све се уклапа у беду коју гледамо већ 6 година.
Имамо неамбициозни Партизан који се фокусира само на то да буде првак у једном исподпросечном такмичењу какво је наше. Колико је само пара прошло кроз тај клуб продајом младих талената и ( неуспешним ) учествовањем у Лиги Шампиона, али квалитет играчког кадра се апсолутно ни милиметар није померио унапред. Такође, имамо једну преамбициозну Црвену Звезду која, иако дугује 45 милиона евра и пуца по свим шавовима, по сваку цену жели да се дочепа титуле која измиче већ 6 година заредом. Уместо да се одрекне шампионске трке и направи стабилну основу за раст и развој, Звезда општи са мозгом прво себи као институцији, а онда и огромној армији навијача, тако што трошкари и оно мало кредита на безуспешне походе. Имамо и Војводину која покушава да се умеша у шампионску трку, нажалост безуспешно. На европском плану, као што рекох раније, Партизан је имао захвалну улогу, не за себе, већ за све остале тимове из групе Лиге Шампиона, остали су по навици испадали у квалификацијама за групу Лиге Европе. Наредна сезона такође не обећава, обзиром да се у Хумској најављује распорадаја пола тима, а из Звезде је млади штопер Урош Спајић већ отишао у француски Тулуз за смешну цифру од 1,5 милиона евра, која је обезбедила европску лиценцу за тај клуб. Из Јагодине, која се квалификовала за квалификације Лиге Европе освајањем Купа, сигурно одлази најбољи стрелац такмичења Милош Стојановић. Војводину ће такође по старом добром обичају напустити најбољи појединци.
А шта се дешавало на трибинама? Изузимајући позитиван пример бројности Звездиних навијача на трибинама Маракане, као и на гостовањима, дешава се слика и прилика друштва у ком живимо. Дивљање навијача Спартака из Суботице на ЈНА није шлаг на торти целе приче, већ она јагода на врху. Дивљање приликом ког је на западној трибини један једанаестогодишњи дечак зарадио повреде главе. Ваљда ће сад уз понеки ожиљак цео живот моћи да се сећа те феноменалне прославе Партизанове 25. титуле првака. Уз опште насиље и говор мржње на трибинама и око њих, било је и интересантних примера како хулигани покушавају да вежбају сиве ћелије – попут рата ребусима између навијача Рада и Новог Пазара у међусобним сусретима, које је изазвало медијску пажњу целе Србије. Можда је и најбоља слика навијачке свести она коју сам доживео у аутобусу након дербија – враћајући се кући са навијачима Звезде и Партизана. Уз позитиван пример да су навијачи оба клуба били без проблема у истом аутобусу, скандирање Гробара, не старијих од 18 година, било је дегутантно. Уз све прелепе навијачке песме које имају, које су прикладније за прославу титуле свог клуба, аутобусом се громило „КУРВА ГАСИ СЕ…“, „ЈЕБИ ЦИГАНЕ…“ и слични дебилизми.
Љубав према свом клубу из навијачког аспекта се претворила у мржњу према другим клубовима! Што се тиче управа и организатора, љубав према клубовима и не постоји, постоје само пуни џепови које ваља још попунити!
Док се то не промени, званичан назив такмичења ће за мене остати Јелен Супер Љига!
