Политика и етика у спорту

Нисам јеретик, још мање романтичар који „фер плеј“ у спорту повезује са 21им веком. Циљ ми је да наших „гробова“ буде мање уз пут до врхунских резултата, јер ако смо гладијатори, нека будемо најбољи. У спорту данас имамо политичаре, али спортску политику немамо, људе имамо, али су нам људски ресурси сиромашни ( иако је спорт због своје кибернетичке природе најлакши за ХРМ). Како смо дошли у ситуацију да иако смо „успешни“ (наводници јер медаљу плаћамо више него што можемо и треба), имамо деформисану нацију, импотентну и надасве асоцијализовану (није да ни „стратегије“ немамо). Једноставно нисмо чули да је зид пао, свеједно да ли је Берлински или Јерихонски, ми смо издували, само нам још „они наши“, нису јавили. Да кренемо од почетка, а зато што је почетак, зато је тешко и почети.

Савремени спорт је крајем 70их постао високо комерцијализована делатност, 80их је постао телевизичан, а самим тим и профитабилан. Данас је саставни, а и значајан део светске привреде са високим профитом. У Србији је схватање спорта, као комерцијализоване делатности, застало негде код слетских вежби. Спорт служи за политичку промоцију, прање новца и скретање пажње са друштвених проблема. Зашто? Зато што немамо квалитетне спортске „управљаче“ , а и то што имамо, не знамо како да искористимо. Управљање људским ресурсима је табу, јер како иначе оправдати постављање на позиције „спортских директора“, „техничких руководилаца“, „председника савеза“, „министара“ активне спортисте или оне који су тек завршили спортску каријеру?

Кратковиди ће се овога тренутка „ухватити за ПРОИЗВОД“, јер тако спортска бирократија тумачи резултате, медаље, Ђоковића…

Производ представљен НАЈЧЕШЋЕ као РЕЗУЛТАТ, то и остаје, јер како да га претворимо у ресурс, када не знамо шта ћемо са њим, осим да од државе тражимо паре? Вредност му је неупотребљива, јер чак ни нове генерације неће тренирати због тога што смо освојили неку медаљу. Немају ни где, осим ако родитеље још мало не исцедимо, али томе сам писао у „Од бетона до спорта„.

Најбоље за спорт, здравствену превенцију, социјализацију је повратак на почетак (наравно, не мислим на Александровско „решавање“ Гордијевог чвора) већ паралелно са садашњим „системом“ изграђивати нови. Покушаји постоје, али радимо „одокативно“ и НЕКОНТРОЛИСАНО. Какво нам је друштво, такав нам је и спорт.

У замућеној бари сви лове, а мутиводе најбоље пролазе. Средином 90их схватише да се још од слетских вежби манипулише народом и „комерцијализоваше“ спорт. Правац развоја је још Слободан Милошевић одредио и то кроз ЈПа, епилог знате, али и живите у њему, спорт такође. Лицемерно ( баш тако, јер та морална категорија, облик, најбоље то описује) сервирајући нам расипање пара на УСКУ групу спортиста, као „друштвено корисно улагање“, „инвестицију у будућност“… Тако добисмо политиканте, који зарад својих личних интереса, направише касту спортских бирократа. Епилог видимо ових дана, ко је платио порез, а од наших пара је финансиран и од наших пара треба да плати и тај порез, да му умре мајка. Као и свуда у друштву, резултат небриге и непоштовања институција води у КОРУПЦИЈУ. Нисте ваљда помислили да је „света крава“ чиста као сунце? Уколико јесте, љубав за вас, јер ваша невиност је толико ретка, да је и треба користити до максимума. У том „процесу“ цвета и „спортско НОВИНАРСТВО“, апологетско (дупеувлакачко, јер када их платиш…), што је зло, ало када је резултат тога ГЛОРИФИКОВАЊЕ до неба или САТАНИЗОВАЊЕ, онда то постаје пошаст која распирује најниже страсти у вама. Трудим се последњих година да то амортизујем, објашњавајући да нам је мотив исти као код хулигана, али нам је метод другачији, пишемо уместо да бијемо. Писах о навијачима неколико пута, зашто и како су настале хулиганске групе, па не бих поново.

И шта сада? Све је ово познато, али како променити? У посту „Од бетона до спорта“ сам написао први корак ала Гуливер, а од њега је могуће направити и стартну политику, јер је усмерен на ПОРЕСКОГ ОБВЕЗНИКА и од њега треба да се почне. Зашто? Зато што се полази од интереса најшире популације, само тако, задовољењем њихових ПОТРЕБА ( слично пише у „Повељи о спорту СЕ“), можемо да кренемо ка Школском спорту ( не дај боже да неко озбиљан ту крене да рашчишћава корупцију, Потемкинова села), јер у смањеном НАТАЛИТЕТУ, имамо неравномерно распоређене сале ( тоалете немамо), а и зашто да их правимо, када нема ко у њим да тренира? Други проблем су закупци сала, разумем потребу школа, али и штету од укидања секција и усмеравања деце у „школе спорта“, где не знамо који нам се ковач игра са здрављем деце( није толико страшно, али није ни да није), а све то још и платимо. Сређивањем отворених терена, решавамо тај проблем 8 месеци годишње, јер нам климатске прилике иду на руку.

Законска регулатива треба да стимулише улагања у спорт. Како? Не знамо ни ко, ни чега је власник, а нећемо ни знати уколико својину над клубовима не спустимо на локални ниво, а онда они нека одлучују о својим интересима, праве локалне стратегије и акционе планове са свим могућим или немогућим циљевима и специфичним циљевима. Какве интересе буду имали, такав ће им здравстени билтен, а и резлутати на изборима, бити. Наравно, знам да су клубови удружења грађана, али уколико имају могућности, немам ништа против то да остану, под условом да не морам да их плаћам. Довољно је што ћу купити, карту, мајцу, опрему… упс, одведе ме пост до спортског маркетинга. Маркетинг, упрошћено изгледа овако „држ за политичара, он ће за ЈП или предузећа које послује са ЈПем и тако до рекета, корупције“. Постоје решења за клубове, кроз партнерства, приватизације, својинске трансформације, али не бих о економији и праву, не зато што не знам, него зато што тиме треба да се баве СТРУЧЊАЦИ. Наравно, поново морамо да се окренемо политици, такав нам је систем и кроз њега морамо и да тражимо решења.

Није скупо направити терене, јефтиније је него једна Евролигашка сезона за два клуба, али толику количину пара МОС нема. Нећу да будем злобан и кажем, „како нема, дадоше 3 000 000 евра ОКСу?“, али хоћу да будем злобан и питам „Колике су плате у ОКСу и колики део од 3 000 000евра иде на плате и доприносе?“ „Колике су плате тренерима и играчима у Евролигашким клубовима?“ Да ли је то „друштвено одговорно“? Да ли је то ћебе прекратко за нас или се ми простиремо изнад своји могућност? То што се простиремо и могу да прогутам, на веће смо глупости бацали паре, овако се бар народ радује, заборави на тренутак свакодневницу.

Решење је просто, потребна нам је спортска политика усмерена на грађанина. Како је направити. ТЕРЕН је инфраструктура, просторно испланирана (није, али нема везе), налази се у локалним самоуправама, као највећи увозници половних гума, негде треба и да их РЕЦИКЛИРАМО (Тигар-Пирот прави гумирани бетон од гума, а боље је да им дамо ПОСАО, него да их стално дотирамо из буџета), толико гвожђа имамо, а имамо и ИНВАЛИДЕ( грубо, али стварно имамо предузећа која запошљавају мање срећне људе од нас, а које треба да се СОЦИЈАЛИЗУЈЕМО, а не да их гурамо од себе, док не почну штрајк глађу) који могу од тога да направе справе. Имамо ли ми та МИНИСТАРСТВА, делове? Плаћамо МИНИСТЕРЕ?

Street workout, crossfit су најбрже растући спортови, а то нам и пружа могућност ЗАРАДЕ од маркетинга. Не бих о простом одливку, званом кеттлбел или руска кугла (тешко је излити, а немамо ни ливнице), али јасна је идеја, СПОРТ може да покрене ПРОИЗВОДЊУ, а не само да буде трошак и друштвена сфера која форсира елитизам.

Није до пара, него до немара. Толико смо преокупљени „великим политичким темама“, да док их решимо, нећемо имати за кога смо их решили, јер умиремо, деформисани, асоцијални и крајње незадовољни. Кроз 5 год. то ће се артикулисати, кроз секте, навијачке хорде, десничарске организације, у неконтролисан бес. Онда ћемо бити у проблему, а решаваћемо насиљем, јер нисмо едуковали, социјализовали …

Унапред знам да губим битку, али и то је победа, јер да стекнеш КУЛТУРУ победе, мораш да имаш и КУЛТУРУ пораза. Није сладак лимун, а није ни кисело грожђе, али ни победе нам нису баш све ПИРОВЕ.

ПРЕНЕТО СА ЛИЧНОГ БЛОГА ГОРАНА ДАМЊАНОВИЋА

Belgrade Giveaway – Подсетник за хуманост

Дуго нисам писао, што због недостатка времена, што због недостатка инспирације. Ваљда нас је све изненађујуће лепо време за протекло доба године одвојило од рачунара, а и оно мало времена посвећено праћењу дешавања може се уписати у категорију изгубљеног – јер информације које пливају по медијској сцени су или морбидне или естрадне. У сваком случају – сивило које се развлачи већ месецима…

Већ навикнут на мрачење медија, заиста не могу да пронађем речи да опишем изненађење када сам на блицу између јако битне вести да Филип и Станија купују нови кревет ( није било званичне потврде шта се догодило са старим, али репортер дискретно инсинуира на превише је*ачине ) и веселог извештаја о томе како је у Нишу у свом аутомобилу пронађен младић усмрћен хицем у главу, стидљиво искочио чланак о два студента који су одлучили да барем мало улепшају дан најугроженијим београђанима, осуђеницима на улични живот.

Млади београђани Марко Пајић и Матија Родић решили су да подсете Србију да хуманост није баук – и да свако од нас може помоћи некоме у невољи. Дарујући оброк најугроженијим суграђанима поклонили су им нешто много вредније – сазнање да постоје људи који мисле на њих и желе да им помогну. Такође, желећи да мотивишу и друге на хуманост, мини клип о акцији је завршио на јутјубу. Погледајте како је све изгледало кроз објектив камере.

Охрабрујућа чињеница јесте да је клип за 2 дана погледало преко 25 хиљада људи, а да је извештај о истом на порталу б92 једна од најкоментарисанијих вести дана. Иако постоје људи којима смета јавно експонирање приликом чињења доброг дела попут овог, лично сматрам да су овакви јавни часови хуманости неопходни да нас подсете на нешто што нам је у крви – а то је саосећање са угроженима.

Да нам је у крви хуманост сведочи и табла у седишту Међународног Црвеног Крста у Женеви на којој пише „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“. Наиме, током рата са Бугарском 1884. и 1885-е године, због тога што Бугарска није имала организован војни санитет за збрињавање рањеника, Србија је замрзла сукоб на један дан и пропустила конвој помоћи Црвеног крста – чак се укључила у донирању помоћи за отварање болнице у Софији. Био је то преседан у новијој историји ратовања. Такође, истакао бих акцију за скупљање помоћи нажалост преминулој Тијани Огњановић – за врло мало времена скупљено је више но дупло неопходног новца за лечење мале Тијане.

Потенцијала имамо, али се у овом сивилу које нас окружује полако гуши свако добро у нама. Зато је добро да имамо људе који ће нас подсетити да можемо да улепшамо некоме дан са врло мало напора. Хвала Марку и Матеји на томе, и надам се да ће наставити у истом ритму, као што се надам да су овим потезом инспирисали још људи да крену њиховим стопама.

Новинарство прилагођено широким народним масама

Да је стање у српским медијима катастрофално не знају само они који то не желе да виде, и они којима такав хаос одговара. Од наручених текстова до наменских медија који су задужени да пљују по власти / опозицији, српска медијска сцена подваљује лаковернима оно што њиховим финансијерима одговара.

Да је стање у српским медијима катастрофално не знају само они који то не желе да виде, и они којима такав хаос одговара. Од наручених текстова до наменских медија који су задужени да пљују по власти / опозицији, српска медијска сцена подваљује лаковернима оно што њиховим финансијерима одговара. У неком од наредних текстова писаћу о томе шта објављују јер то захтева дубљу анализу, сада је тема колико професионално новинари раде свој посао.

Мета је БЛИЦ, и овај чланак, који ћу у потпуности пренети:

КУРШУМЛИЈА: ИДЕ У ЗАТВОР ЈЕР ЈЕ БЕЗ ЛИЧНЕ КАРТЕ НАПАСАО СТОКУ

Зоран Миладиновић из куршумлијског села Сагоњева кажњен је јер није имао личну карту док је чувао стоку у свом селу.

Недавно је Миладиновићу стигло решење суда да плати казну или ће у супротном морати да проведе три дана у затвору, објавио је интернет портал „Југмедиа“.

– Полицајци су ми претпрошле године написали казну док сам у атару чувао стоку. Рекао сам им да личну не носим да не би избледела – изјавио је Миладиновић.

Он је додао да су га полицајци уз претњу спровели судији за прекршаје. Миладиновић је одлучио да оде у затвор, јер казну не жели да плати.

И то је то, цео чланак, цела информација о догађају у Сагоњеву чији су актери један сељак без личне карте, пар полицајаца и крдо стоке. Да ли је могуће да није постојала бар још једна битна информација у самој причи? Зар је ово професионално новинарство? Колико је Миладиновић био удаљен од куће? Да ли је имао неки други документ код себе? Постоји ли неки посебан разлог зашто су полицајци желели да га легитимишу, јер сумњам да тако иду по селима докони и траже ЛК коме стигну? Да није Миладиновића пријавио неко од комшилука јер је једна овчица залутала у туђ посед? Близу је граница са Косовом, да се није пуцало тамо скорије? Помињане су и претње од стране полицајаца, да ли је сељак био злостављан? Немогуће да није постојало апсолутно ништа што би саму вест учинило потпунијом од наслова исте?!

Осим одговора на питања изнад, могла се убацити информација да је чланом 21 Закона о личној карти свако лице дужно да носи ЛК и покаже је на захтев службеног лица, или да се лице које не носи ЛК чланом 30 кажњава са 5000 динара.

А и зашто би додавали те ситне детаље? Заправо би се могао стећи утисак да су полицајци само радили свој посао, а то није нека вест. Овако, онима којима је ово довољно да креирају сопствено мишљење о догађају ( ваљда немају довољно развијену свест да сагледају ситуацију, или су једноставно попили сву памет света ) отвара могућност да оплете по држави, полицији, законима, власти… типична манипулација информацијама.

И што је најгоре, веома успешна манипулација! Блиц је у потпуности профитирао, направио је од једне непотпуне вести тему за општу дискусију. Сензационализам је учинио своје, не дајући детаљније информације су од човека који је прекршио закон буквално направили црквеног мученика, а полицајце представили као ђавољу десну руку. Не заступам ни једну ни другу страну, али ово је бедно. Можда једина гора ствар у целој причи јесте масовност људи који су се на овај мамац упецали.

Ова вест, објављена синоћ око 19 часова на једном од места предвиђених за ударне вести, већ око поноћи постала је једна од најкоментарисанијих на порталу! Наравно, коментари су препуни осуде ка полицајцима који су, без обзира на целокупни утисак, само радили свој посао. Оних пар ретких који заправо осуђују овакав начин информисања или пак сугерише да је полиција радила свој посао, затрпани су негативним гласовима. Гласовима оних који од наслова даље не виде, или не желе да виде. Превише их је…

Србија првак Европе у фудбалу

Искрено, нисам веровао да ћу икада писати овакав чланак посвећен боли којој фудбалској селекцији Србије, међутим живот уме понекада да изненади. Овога пута одушеви! И поред свих дешавања у српском клубском фудбалу, неко је успео да обрадује фудбалске навијаче у Србији. Млада репрезентација Србије за играче до 19 година донела је прву титулу фудбалског првака Европе. Иако смо били близу освајању титуле на неколико првенстава селекција до 21. годину, у историји ће остати урезана имена чланова младе репрезентације.

ФОТО: uefa.com
ФОТО: uefa.com

Да би стигли до трофеја у полуфиналу „орлићи“ су савладали младу селекцију Португалије, док је у финалу Александар Луковић голом пресудио младим Французима.

ТРЕНЕР: Љубинко Друловић

Голмани: Предраг Рајковић, Стефан Чупић

Одбрана: Петар Голубовић, Слободан Урошевић, Никола Антић, Александар Филиповић, Милош Вељковић

Средина терена: Сергеј Милинковић-Савић, Дејан Мелег, Марко Павловски, Андрија Луковић, Мијат Гачиновић, Милан Војводић, Немања Максимовић

Нападачи: Огњен Ожеговић, Урош Ђурђевић, Александар Митровић, Александар Чаврић

Упамтите ова имена. Велика је вероватноћа да ће вас опет обрадовати.

БУС ПЛУС Химна

Увек актуална тема феномена званог БусПлус и целог система око фирме Апекс, од мали милион контролора по возилима до идиотских правилника и приватне корпоративне полиције. Прочитајте незваничну химну коју сам им посветио још у септембру 2012-е, а скоро се ништа од тада није променило…

Мили боже, чуда великога, кад се сјати на Зелењак војска,
„Бус Плус“ виче, све путнике јаше, пописује као логораше!
Наређује „Улаз предња врата“ као да је свима нама тата,
А сад пробај ти на друга ући, одма` ће те комуналац тући!

Лого лаган к`о у мајкрософта, ал` је рука комунална тешка,
Смелог контролора чува она, замерит` се са њом – то је грешка!
Ту је војска ал` не лези враже, ђетићи се неки окураже,
Хоће да се возају без карте па их мало комуналци млате.

Топ менаџмент веселе контроле доноси нам правилнике нове:
На апарат ти карту наслони да ти војска коске не поломи!
Кад се возиш а ти немој пити јер те може комуналац бити!
Немаш карту, ти пешачи кући ил` ће тебе комуналац тући!

Београде а ти мирно спавај, и картицу увек допуњавај,
Бесплатно си вожњу проверав`о, сад ти за 3 динџи није право?!
Мирно спавај, Београде граде, јер у теби контролори раде,
БусПлус ради, активно те штити да те може само комуналац бити.