Колико Душко Вујошевић кошта КК Партизан?

У духу „фер плеја“ финалне серије КЛС између Црвене Звезде и Партизана, а потом и забринутости за будућност клуба који је некада био и шампион Европе, бавио сам се анализом трошкова које је КК Партизан имао ове сезоне захваљујући њиховом тренеру Вујошевићу.

И док не може да прође нити једна конференција за штампу тренера Вујошевића а да се широке народне масе не упознају са „ужасним“ финансијским стањем у КК Партизан, погледајмо како је дотични утицао на финансијски биланс клуба који води.

АБА ЛИГА

2100 евра + меч суспензије због понашања Душка Вујошевића у мечу против Крке у другом колу АБА лиге – линк саопштења
1000 евра због недозвољавања снимања тајм аута од стране Душка Вујошевића у мечу петог кола АБА лиге против Металца – линк саоптења
3100 евра + 3 меча суспензије због понашања Душка Вујошевића на мечу против Мега Лекса у 11. колу Аба лиге – линк саопштења
200 евра у вечитом дербију у десетом колу АБА лиге због досуђене техичке грешке Душку Вујошевићу – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу у мечу двадесетог кола АБА лиге против МЗТ-а – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу у 26-ом колу АБА лиге против Будућности – линк саопштења
6000 евра због изјава тренера Душка Вујошевића О ВОЂСТВУ ЛИГЕ (тада им нису ваљали) на конференцији за медије дана 27-ог марта 2015-е године – линк саопштења
6000 евра због изјава о суђењу Душка Вујошевића у трећој утакмици полуфиналне серије против Црвене Звезде – линк саопштења

Укупно АБА лига:

2100 + 1000 + 3100 + 200 + 6000 + 6000 + 6000 + 6000 = 29500 евра

Срећом па је Вујошевић прескочио 4 меча због суспензија, иначе ко зна како би изгледала ова рачуница. Идемо даље.

КОШАРКАШКА ЛИГА СРБИЈЕ

100 евра (12000 динара) због досуђене техничке грешке у другом колу плеј офа против Металца – линк саопштења
200 евра (24000 динара) + 2325 евра (280000 динара) због досуђене ТГ као и неспортског коментарисања суђења и играча Вујошевића против Црвене Звезде у првој утакмици финала плејофа – линк саопштења

Укупно КЛС (Суперлига):

100 + 200 + 2325 = 2625 евра

Наравно, обзиром на изјаве и понашање тренера Партизана Душка Вујошевића у целој сезони, и чињенице да се финална серија КЛС игра на 3 добијене утакмице, за очекивати је да је ова цифра тек део суме коју ће КК Партизан морати да издвоји за плаћање нарави свог тренера.

Куп Радивоја Кораћа, Еврокуп

Пошто нисам желео да своју рачуницу заснивам на медијским објавама, а званичне податке везане за Куп Радивоја Кораћа нисам могао да пронађем на сајту КСС, мејлом сам се обратио кошаркашком савезу у нади да ћу доћи до жељених информација.

Гуглајући о казнама у Еурокупу једина казна која је изречена КК Партизан је због понашања навијача на утакмици против Ритаса.

Закључак

Вечерас у 21ч се наставља финална серија где ће Партизан бити домаћин, а обзиром да се понављање прекршаја кажњава већим износима, можда би за КК Партизан најисплативије било да КК Црвена Звезда однесе трофеј уз победу 3-0 и оконча 13-огодишњу доминацију бившег шампиона Европе.

У ишчекивању коначне рачунице цене коштања Вујошевићеве доброћудне нарави и академског понашања за сезону, представљам вам цифру коју је КК Партизан морао да издвоји за свог тренера као додатак на плату закључно са 15.06.2015-е године:

29.500 + 2.625 = 32.125 евра

32.125 евра = 3.855.000 динара
32.125 евра = 84,5 просечних плата у републици Србији за април 2015
32.125 евра = стан од 33 квадрата на Вождовцу
32.125 евра = превише за клуб који „нема“ новац…

Вечерас од 21ч можете уживо да погледате наставак ове рачунице. Видимо се на крају сезоне са коначном рачуницом колико је Душко Вујошевић ојадио свој клуб. Не сумњам да ће се цифра значајно повећати.

нЕуролига

Шта доноси нови окршај кошаркашких клубова Црвене Звезде и Галатасараја и какве последице може да има на српске трибине?

Након два стартна пораза у ТОП16 фази Евролиге, КК Црвена Звезда угостиће турски Галатасарај, са којим је већ одиграла две утакмице у групној фази. Након победе у Комбанк Арени, гостовање у Турској се завршило неславно не због губитка утакмице, већ због губитка једног младог живота. Марко Ивковић, 25-огодишњи навијач Црвене Звезде избоден је испред хале у окршају навијача два клуба.

Зато данас, уместо да хвалимо верност Делија који су за само сат времена купили све улазнице за меч против (на папиру) мање атрактивног противника, постоји зебња од рекације и евентуалне одмазде навијача. Да ли је грешка организатора да се публици дозволи присуство на утакмици након догађаја у Турској?

Искуство нам говори да се српском навијачу не треба веровати. А искуства на претек. Да почнемо од петооктобарских промена, и једног од првих вечитих дербија. Осмелила се нова власт, помислила да је револуција однела и брђански интелект код навијача осим што је послала неке политичаре у историју (бар једну деценију) па је допустила да се дерби игра пред пуним трибинама и уз слабу безбедност. Дерби је прекинут масовном тучом навијача на терену. Свака утакмица Црвене Звезде, Партизана, Рада, Новог Пазара и осталих истакнутих нам клубова је безбедносни ризик.

Кулминација је била 2009-е и убиство навијача француског клуба Тулуз – Бриса Татона. Реакција полиције била је назнака да ова држава коначно жели да стане на крај насиљу на спортским приредбама, док је гласна осуда јавности у Србији показала да је болест насиља ограничена на организоване навијачке групације, а не на цело друштво.

Да су необуздане звери, хулигани су показали и 2010-е у Италији, на фудбалској утакмици репрезентације. Меч наравно прекинут, зелени сто је одличио на штету Србије, српски хулигани сити и задовољни. Колико их је држава прекорила видели смо на прошлогодишњем мечу репрезентације против Албаније, када је исто говедо које је предводило дивљање са ограде стариона у Ђенови улетело на терен са пар другара и почело да бије албанце. Јасна провокација је постојала у виду чувеног дрона са заставом велике Албаније, али провокације није оправдање за примитивно понашање. Провокација за то и служи – да те направи будалом ако си довољно глуп да се на њу упецаш.

Догађања у Турској и Марково убиство донели су нови моменат на српским трибинама. Јасне поруке подршке Делијама стигле су од свих већих навијачких група у Србији. Можда и на кратак период дошло је до уједињења навијача супротстављених табора.

Главно питање јесте да ли је Марково убиство шамар који је отрезнио навијачку јавност у Србији? Да ли смо сада схватили каква смо стока испали 2009-е убиством странца због навијачких боја? Да ли смо сада схватили шта доноси насиље? Да ли је све ово довољно да навијач у Србији коначно крене да навија за свој тим, а не да се навијање сведе на мржњу према осталима?

Одговоре на ова питања добијамо сутра од 21ч. Лично верујем да неких већих инцидената неће бити, обзиром да су сви упознати са чињеницом да би у случају инцидената последице по Црвену Звезду и генерално клупску кошарку у Србији биле драстичне. Време је да покажемо да смо сазрели у цивилизацијском смислу, да смо оставили балкански синдром деведесетих, када су се све несугласице решавале топлим и хладним оружјем, иза себе. Верујем да ћемо сви уживати у спортском спектаклу али остаје да се види да ли ће неко необуздано говедо својом (не)културом успети да упропасти врхунску спортску приредбу у земљи кошарке. Једно је сигурно – не би био први.

Цела је нација поларизација

Синоћ сам имао прилику да на секцији портала б92 посвећену кошаркашком првенству у Шпанији прочитам емотиван текст Нине Колунџије упућен људима који се препуцавају преко леђа кошаркашке репрезентације на конто клупске припадности. Цитираћу уводну реченицу чланка – „Драги навијачи клупски обојени док игра репрезентација, да ли сте нормални?!“ као узрок за целу ову писанију испод.

Драга Нина ( и свако ко је себи поставио исто питање ), добродошла у Србију. Добродошла у земљу демократа, напредњака и оних осталих. Добродошла у земљу делија, гробара и оних осталих. Добродошла у земљу русофила, европејаца и оних осталих.

Ако смо у нечему ми Срби добри, то је подела. Тај неки дух заједништва међу србима стваран великим мукама кроз која је наш народ пролазио почео је да се губи тамо негде од комунистичког „братства и јединства“, а бледење је убрзано преко санкција, што и не чуди јер смо за нашег животног века променили 3 државе без да смо мењали адресу становања. Очито је транзиција из југословена у србина, са „Хеј словени“ на „Боже правде“ оставила неке опасне ожиљке у нашем националном идентитету. Тај дух заједништва у нама живне када неко наш постигне велики успех ( нпр сви они силни дочеци испред скупштине наших спортиста(надам се да ћемо правити један ускоро за кошаркаше или одбојкаше… или оба )) или у случајевима велике муке ( најсвежији пример поплава, или случајеви деце са ретким болестима којима је неопходно скупо лечење ). Кад се слегне прашина, опет се враћамо у своје таборе.

Назад на баскет и на твоје питање. Да ли су навијачи нормални или не, субјективно сматрам да јесу, али хајде да видимо где је ту пукло и одакле оволико негативности око репрезентације на сваком кораку.

Када негде нема резултата отвара се простор за тражење криваца. Овај систем је већ разрађен у најбитнијој споредној ствари на свету – српском фудбалу. Спорт без резултата у коме на терен у репрезентацији већ годинама излазе „ваши“ и „наши“, и где неке често чашћавамо звиждуцима. Међутим, када клинци освоје понеко европско првентство, тада смо сви једно. Јер са победником се сви лако поистовећујемо.

Како резултате и у кошарци лагано губимо, треба у некога упрети прстом, а просечни навијач нема превише времена за објективно потрагу за кривцем јер – јбг – за то треба да искључиш емоције према свом клубу. Субјективна потрага за кривцем резултира упирањем прста у супротни табор.

Други велики разлог за твоју фрустрацију јесу „присни“ односи међу нашим највећим клубовима. Анимозитет Небојше Човића и Душка Вујошевића је у огромној мери допринео анимозитету међу навијачима већем од нормалног. Овај први пропали политичар који глуми врсног кошаркашког радника ( што му чак и успешно иде кроз пројекте ФМП-а и сада Звезде ) и овај други врсни кошаркашки радник који глуми пропалог политичара ( што му изузетно добро иде са оним динамитима, исечцима из новина као валидним изворима и генерално џукачким понашањем ). Мада лично сматрам да је семе мржње посејао Дуло још много пре уласка Човића у Звезду, оставићу ту мисао за неку дубљу анализу у наредним писанијама.

Трећи и можда најбитнији разлог за твоју фрустрацију јесу медији. Лично кривим твоју медијску кућу за велики удео у подели навијача јер сте без блама стрпали у утисак недеље Човића и Вујошевића да се, наочиглед целе нације, најгоре вређају и продубљују јаз између навијача. Преношење пљувачких саопштења из једног табора другом, поклањање медијске пажње сукобима без јасне и гласне осуде истих довеле су до тога што се данас дешава – да армије испраних мозгова из једног табора понижавају оне друге.

Четврти разлог за фрустрацију навијача јесу дешавања на паркетима и понашање самих кошаркаша. Туче на утакмицама, „изнуђени“ судијски критеријуми, откази репрезентацији због „повреда“, чувени проблеми Жељка Обрадовића у свлачионици… а врхунац тога је сигурно нешто што си поменула и у свом чланку – дешавања у финалу домаћег првенства где је након прве утакмице Богдан Богдановић директно пљунуо не само по ривалу, него и по репрезентацији( а сви знамо шта се дешавало у наредним утакмицама ). Како репрезентативни навијачи да не буду клупски обојени кад се тако понаша један од играча кога сматрамо ослонцем репрезентације у будућности? После свих тих дешавања чак ни ја, који иако навијам за Звезду имам поштовање према Партизану и радујем се успеху сваког нашег клуба у Европи, нисам одолео да не боцнем дотичног након последњег напада против Француза.

Богдановић у чуду, није сконтао да му ово није наша лига и да не суде партизанове судије :)— Андрија Кокановић (@kokan87) August 31, 2014

На крају, биће потребно много времена да се врати дух заједништва око кошаркашке јавности у Србији. Све се некако искривило и то треба исправити како на терену, тако и ван њега. Некаква пречица до тога би била да нас кошаркаши обрадују медаљом са овог првенства, али право оздрављење ће доћи када сваки учесник у том систему крене да обавља свој посао одговорно – кошаркаши и кошаркашки радници буду пример професионализма на терену и ван њега што ће на крају донети резултате а медији уместо сензационализму пребегну критичком извештавању.

За тебе велики поздрав и хвала ти на постављању овог питања преко свог блога. Надам се да ћеш нас обрадовати текстом о нашим кошаркашима у финалу 🙂

Политика и етика у спорту

Нисам јеретик, још мање романтичар који „фер плеј“ у спорту повезује са 21им веком. Циљ ми је да наших „гробова“ буде мање уз пут до врхунских резултата, јер ако смо гладијатори, нека будемо најбољи. У спорту данас имамо политичаре, али спортску политику немамо, људе имамо, али су нам људски ресурси сиромашни ( иако је спорт због своје кибернетичке природе најлакши за ХРМ). Како смо дошли у ситуацију да иако смо „успешни“ (наводници јер медаљу плаћамо више него што можемо и треба), имамо деформисану нацију, импотентну и надасве асоцијализовану (није да ни „стратегије“ немамо). Једноставно нисмо чули да је зид пао, свеједно да ли је Берлински или Јерихонски, ми смо издували, само нам још „они наши“, нису јавили. Да кренемо од почетка, а зато што је почетак, зато је тешко и почети.

Савремени спорт је крајем 70их постао високо комерцијализована делатност, 80их је постао телевизичан, а самим тим и профитабилан. Данас је саставни, а и значајан део светске привреде са високим профитом. У Србији је схватање спорта, као комерцијализоване делатности, застало негде код слетских вежби. Спорт служи за политичку промоцију, прање новца и скретање пажње са друштвених проблема. Зашто? Зато што немамо квалитетне спортске „управљаче“ , а и то што имамо, не знамо како да искористимо. Управљање људским ресурсима је табу, јер како иначе оправдати постављање на позиције „спортских директора“, „техничких руководилаца“, „председника савеза“, „министара“ активне спортисте или оне који су тек завршили спортску каријеру?

Кратковиди ће се овога тренутка „ухватити за ПРОИЗВОД“, јер тако спортска бирократија тумачи резултате, медаље, Ђоковића…

Производ представљен НАЈЧЕШЋЕ као РЕЗУЛТАТ, то и остаје, јер како да га претворимо у ресурс, када не знамо шта ћемо са њим, осим да од државе тражимо паре? Вредност му је неупотребљива, јер чак ни нове генерације неће тренирати због тога што смо освојили неку медаљу. Немају ни где, осим ако родитеље још мало не исцедимо, али томе сам писао у „Од бетона до спорта„.

Најбоље за спорт, здравствену превенцију, социјализацију је повратак на почетак (наравно, не мислим на Александровско „решавање“ Гордијевог чвора) већ паралелно са садашњим „системом“ изграђивати нови. Покушаји постоје, али радимо „одокативно“ и НЕКОНТРОЛИСАНО. Какво нам је друштво, такав нам је и спорт.

У замућеној бари сви лове, а мутиводе најбоље пролазе. Средином 90их схватише да се још од слетских вежби манипулише народом и „комерцијализоваше“ спорт. Правац развоја је још Слободан Милошевић одредио и то кроз ЈПа, епилог знате, али и живите у њему, спорт такође. Лицемерно ( баш тако, јер та морална категорија, облик, најбоље то описује) сервирајући нам расипање пара на УСКУ групу спортиста, као „друштвено корисно улагање“, „инвестицију у будућност“… Тако добисмо политиканте, који зарад својих личних интереса, направише касту спортских бирократа. Епилог видимо ових дана, ко је платио порез, а од наших пара је финансиран и од наших пара треба да плати и тај порез, да му умре мајка. Као и свуда у друштву, резултат небриге и непоштовања институција води у КОРУПЦИЈУ. Нисте ваљда помислили да је „света крава“ чиста као сунце? Уколико јесте, љубав за вас, јер ваша невиност је толико ретка, да је и треба користити до максимума. У том „процесу“ цвета и „спортско НОВИНАРСТВО“, апологетско (дупеувлакачко, јер када их платиш…), што је зло, ало када је резултат тога ГЛОРИФИКОВАЊЕ до неба или САТАНИЗОВАЊЕ, онда то постаје пошаст која распирује најниже страсти у вама. Трудим се последњих година да то амортизујем, објашњавајући да нам је мотив исти као код хулигана, али нам је метод другачији, пишемо уместо да бијемо. Писах о навијачима неколико пута, зашто и како су настале хулиганске групе, па не бих поново.

И шта сада? Све је ово познато, али како променити? У посту „Од бетона до спорта“ сам написао први корак ала Гуливер, а од њега је могуће направити и стартну политику, јер је усмерен на ПОРЕСКОГ ОБВЕЗНИКА и од њега треба да се почне. Зашто? Зато што се полази од интереса најшире популације, само тако, задовољењем њихових ПОТРЕБА ( слично пише у „Повељи о спорту СЕ“), можемо да кренемо ка Школском спорту ( не дај боже да неко озбиљан ту крене да рашчишћава корупцију, Потемкинова села), јер у смањеном НАТАЛИТЕТУ, имамо неравномерно распоређене сале ( тоалете немамо), а и зашто да их правимо, када нема ко у њим да тренира? Други проблем су закупци сала, разумем потребу школа, али и штету од укидања секција и усмеравања деце у „школе спорта“, где не знамо који нам се ковач игра са здрављем деце( није толико страшно, али није ни да није), а све то још и платимо. Сређивањем отворених терена, решавамо тај проблем 8 месеци годишње, јер нам климатске прилике иду на руку.

Законска регулатива треба да стимулише улагања у спорт. Како? Не знамо ни ко, ни чега је власник, а нећемо ни знати уколико својину над клубовима не спустимо на локални ниво, а онда они нека одлучују о својим интересима, праве локалне стратегије и акционе планове са свим могућим или немогућим циљевима и специфичним циљевима. Какве интересе буду имали, такав ће им здравстени билтен, а и резлутати на изборима, бити. Наравно, знам да су клубови удружења грађана, али уколико имају могућности, немам ништа против то да остану, под условом да не морам да их плаћам. Довољно је што ћу купити, карту, мајцу, опрему… упс, одведе ме пост до спортског маркетинга. Маркетинг, упрошћено изгледа овако „држ за политичара, он ће за ЈП или предузећа које послује са ЈПем и тако до рекета, корупције“. Постоје решења за клубове, кроз партнерства, приватизације, својинске трансформације, али не бих о економији и праву, не зато што не знам, него зато што тиме треба да се баве СТРУЧЊАЦИ. Наравно, поново морамо да се окренемо политици, такав нам је систем и кроз њега морамо и да тражимо решења.

Није скупо направити терене, јефтиније је него једна Евролигашка сезона за два клуба, али толику количину пара МОС нема. Нећу да будем злобан и кажем, „како нема, дадоше 3 000 000 евра ОКСу?“, али хоћу да будем злобан и питам „Колике су плате у ОКСу и колики део од 3 000 000евра иде на плате и доприносе?“ „Колике су плате тренерима и играчима у Евролигашким клубовима?“ Да ли је то „друштвено одговорно“? Да ли је то ћебе прекратко за нас или се ми простиремо изнад своји могућност? То што се простиремо и могу да прогутам, на веће смо глупости бацали паре, овако се бар народ радује, заборави на тренутак свакодневницу.

Решење је просто, потребна нам је спортска политика усмерена на грађанина. Како је направити. ТЕРЕН је инфраструктура, просторно испланирана (није, али нема везе), налази се у локалним самоуправама, као највећи увозници половних гума, негде треба и да их РЕЦИКЛИРАМО (Тигар-Пирот прави гумирани бетон од гума, а боље је да им дамо ПОСАО, него да их стално дотирамо из буџета), толико гвожђа имамо, а имамо и ИНВАЛИДЕ( грубо, али стварно имамо предузећа која запошљавају мање срећне људе од нас, а које треба да се СОЦИЈАЛИЗУЈЕМО, а не да их гурамо од себе, док не почну штрајк глађу) који могу од тога да направе справе. Имамо ли ми та МИНИСТАРСТВА, делове? Плаћамо МИНИСТЕРЕ?

Street workout, crossfit су најбрже растући спортови, а то нам и пружа могућност ЗАРАДЕ од маркетинга. Не бих о простом одливку, званом кеттлбел или руска кугла (тешко је излити, а немамо ни ливнице), али јасна је идеја, СПОРТ може да покрене ПРОИЗВОДЊУ, а не само да буде трошак и друштвена сфера која форсира елитизам.

Није до пара, него до немара. Толико смо преокупљени „великим политичким темама“, да док их решимо, нећемо имати за кога смо их решили, јер умиремо, деформисани, асоцијални и крајње незадовољни. Кроз 5 год. то ће се артикулисати, кроз секте, навијачке хорде, десничарске организације, у неконтролисан бес. Онда ћемо бити у проблему, а решаваћемо насиљем, јер нисмо едуковали, социјализовали …

Унапред знам да губим битку, али и то је победа, јер да стекнеш КУЛТУРУ победе, мораш да имаш и КУЛТУРУ пораза. Није сладак лимун, а није ни кисело грожђе, али ни победе нам нису баш све ПИРОВЕ.

ПРЕНЕТО СА ЛИЧНОГ БЛОГА ГОРАНА ДАМЊАНОВИЋА

Јелен Супер Љига

Завршено је још једно надметање у највишем рангу такмичења српског клупског фудбала – Јелен Суперлиги. Фудбалски клуб Партизан је освојио шесту титулу у низу, 25. од оснивања клуба чиме се изједначио са Црвеном Звездом по броју наслова првака. Партизан победио, а фудбал губи већ деценију уназад.

Завршено је још једно надметање у највишем рангу такмичења српског клупског фудбала – Јелен Суперлиги. Фудбалски клуб Партизан је освојио шесту титулу у низу, 25. од оснивања клуба чиме се изједначио са Црвеном Звездом по броју наслова првака. Победник је Партизан, а да ли је и фудбал победио?

Фотографија са Партизановог стадиона, направљена у задњем колу првенства за време утакмице са Спартаком из Суботице, дефинитивно не говори у прилог победе фудбала на овим просторима. Сви смо сведоци константног пропадања српског клупског фудбала у последњој деценији, мада ни репрезентативни није нимало бољи. Од мање више редовних учесника групних фаза европских такмичења спали смо на поменути Партизан који глуми топовску храну, и осталих који не могу ни до групе да се догегају. Држаћемо се протекле сезоне, јер би за сумирање задњих 5 или 10 била потребна докторска дисертација на тему неких жешћих социолошких поремећаја ( да не употребим неку ружнију реч ).

Као и све у животу, и српски клупски фудбал има две стране медаље – оно што се дешава на терену ( или боље рећи у самим клубовима и организаторима такмичења ) и оно што се дешава на трибинама. За разлику од свега у животу, обе стране медаље српског клупског фудбала су лоше.

Шта се то дешава на терену? Јако велики број неквалитетних утакмица, јако велики број утакмица за које се већ унапред зна резултат и победник, јако велики број тренерских вртешки и јако велики број одлазака преко свега што ваља… Да се Звезда није примакла Партизану на -2 до дербија и да пета Бобана (Ахила) Бајковића није решила задњи дерби, могло би се рећи да је шампионат заправо и био бар мало занимљивији од претходног, овако све се уклапа у беду коју гледамо већ 6 година.

Имамо неамбициозни Партизан који се фокусира само на то да буде првак у једном исподпросечном такмичењу какво је наше. Колико је само пара прошло кроз тај клуб продајом младих талената и ( неуспешним ) учествовањем у Лиги Шампиона, али квалитет играчког кадра се апсолутно ни милиметар није померио унапред. Такође, имамо једну преамбициозну Црвену Звезду која, иако дугује 45 милиона евра и пуца по свим шавовима, по сваку цену жели да се дочепа титуле која измиче већ 6 година заредом. Уместо да се одрекне шампионске трке и направи стабилну основу за раст и развој, Звезда општи са мозгом прво себи као институцији, а онда и огромној армији навијача, тако што трошкари и оно мало кредита на безуспешне походе. Имамо и Војводину која покушава да се умеша у шампионску трку, нажалост безуспешно. На европском плану, као што рекох раније, Партизан је имао захвалну улогу, не за себе, већ за све остале тимове из групе Лиге Шампиона, остали су по навици испадали у квалификацијама за групу Лиге Европе. Наредна сезона такође не обећава, обзиром да се у Хумској најављује распорадаја пола тима, а из Звезде је млади штопер Урош Спајић већ отишао у француски Тулуз за смешну цифру од 1,5 милиона евра, која је обезбедила европску лиценцу за тај клуб. Из Јагодине, која се квалификовала за квалификације Лиге Европе освајањем Купа, сигурно одлази најбољи стрелац такмичења Милош Стојановић. Војводину ће такође по старом добром обичају напустити најбољи појединци.

А шта се дешавало на трибинама? Изузимајући позитиван пример бројности Звездиних навијача на трибинама Маракане, као и на гостовањима, дешава се слика и прилика друштва у ком живимо. Дивљање навијача Спартака из Суботице на ЈНА није шлаг на торти целе приче, већ она јагода на врху. Дивљање приликом ког је на западној трибини један једанаестогодишњи дечак зарадио повреде главе. Ваљда ће сад уз понеки ожиљак цео живот моћи да се сећа те феноменалне прославе Партизанове 25. титуле првака. Уз опште насиље и говор мржње на трибинама и око њих, било је и интересантних примера како хулигани покушавају да вежбају сиве ћелије – попут рата ребусима између навијача Рада и Новог Пазара у међусобним сусретима, које је изазвало медијску пажњу целе Србије. Можда је и најбоља слика навијачке свести она коју сам доживео у аутобусу након дербија – враћајући се кући са навијачима Звезде и Партизана. Уз позитиван пример да су навијачи оба клуба били без проблема у истом аутобусу, скандирање Гробара, не старијих од 18 година, било је дегутантно. Уз све прелепе навијачке песме које имају, које су прикладније за прославу титуле свог клуба, аутобусом се громило „КУРВА ГАСИ СЕ…“, „ЈЕБИ ЦИГАНЕ…“ и слични дебилизми.

Љубав према свом клубу из навијачког аспекта се претворила у мржњу према другим клубовима! Што се тиче управа и организатора, љубав према клубовима и не постоји, постоје само пуни џепови које ваља још попунити!

Док се то не промени, званичан назив такмичења ће за мене остати Јелен Супер Љига!