Андрија Кокановић

нЕуролига

Шта доноси нови окршај кошаркашких клубова Црвене Звезде и Галатасараја и какве последице може да има на српске трибине?

Након два стартна пораза у ТОП16 фази Евролиге, КК Црвена Звезда угостиће турски Галатасарај, са којим је већ одиграла две утакмице у групној фази. Након победе у Комбанк Арени, гостовање у Турској се завршило неславно не због губитка утакмице, већ због губитка једног младог живота. Марко Ивковић, 25-огодишњи навијач Црвене Звезде избоден је испред хале у окршају навијача два клуба.

Зато данас, уместо да хвалимо верност Делија који су за само сат времена купили све улазнице за меч против (на папиру) мање атрактивног противника, постоји зебња од рекације и евентуалне одмазде навијача. Да ли је грешка организатора да се публици дозволи присуство на утакмици након догађаја у Турској?

Искуство нам говори да се српском навијачу не треба веровати. А искуства на претек. Да почнемо од петооктобарских промена, и једног од првих вечитих дербија. Осмелила се нова власт, помислила да је револуција однела и брђански интелект код навијача осим што је послала неке политичаре у историју (бар једну деценију) па је допустила да се дерби игра пред пуним трибинама и уз слабу безбедност. Дерби је прекинут масовном тучом навијача на терену. Свака утакмица Црвене Звезде, Партизана, Рада, Новог Пазара и осталих истакнутих нам клубова је безбедносни ризик.

Кулминација је била 2009-е и убиство навијача француског клуба Тулуз – Бриса Татона. Реакција полиције била је назнака да ова држава коначно жели да стане на крај насиљу на спортским приредбама, док је гласна осуда јавности у Србији показала да је болест насиља ограничена на организоване навијачке групације, а не на цело друштво.

Да су необуздане звери, хулигани су показали и 2010-е у Италији, на фудбалској утакмици репрезентације. Меч наравно прекинут, зелени сто је одличио на штету Србије, српски хулигани сити и задовољни. Колико их је држава прекорила видели смо на прошлогодишњем мечу репрезентације против Албаније, када је исто говедо које је предводило дивљање са ограде стариона у Ђенови улетело на терен са пар другара и почело да бије албанце. Јасна провокација је постојала у виду чувеног дрона са заставом велике Албаније, али провокације није оправдање за примитивно понашање. Провокација за то и служи – да те направи будалом ако си довољно глуп да се на њу упецаш.

Догађања у Турској и Марково убиство донели су нови моменат на српским трибинама. Јасне поруке подршке Делијама стигле су од свих већих навијачких група у Србији. Можда и на кратак период дошло је до уједињења навијача супротстављених табора.

Главно питање јесте да ли је Марково убиство шамар који је отрезнио навијачку јавност у Србији? Да ли смо сада схватили каква смо стока испали 2009-е убиством странца због навијачких боја? Да ли смо сада схватили шта доноси насиље? Да ли је све ово довољно да навијач у Србији коначно крене да навија за свој тим, а не да се навијање сведе на мржњу према осталима?

Одговоре на ова питања добијамо сутра од 21ч. Лично верујем да неких већих инцидената неће бити, обзиром да су сви упознати са чињеницом да би у случају инцидената последице по Црвену Звезду и генерално клупску кошарку у Србији биле драстичне. Време је да покажемо да смо сазрели у цивилизацијском смислу, да смо оставили балкански синдром деведесетих, када су се све несугласице решавале топлим и хладним оружјем, иза себе. Верујем да ћемо сви уживати у спортском спектаклу али остаје да се види да ли ће неко необуздано говедо својом (не)културом успети да упропасти врхунску спортску приредбу у земљи кошарке. Једно је сигурно – не би био први.

Цела је нација поларизација

Синоћ сам имао прилику да на секцији портала б92 посвећену кошаркашком првенству у Шпанији прочитам емотиван текст Нине Колунџије упућен људима који се препуцавају преко леђа кошаркашке репрезентације на конто клупске припадности. Цитираћу уводну реченицу чланка – „Драги навијачи клупски обојени док игра репрезентација, да ли сте нормални?!“ као узрок за целу ову писанију испод.

Драга Нина ( и свако ко је себи поставио исто питање ), добродошла у Србију. Добродошла у земљу демократа, напредњака и оних осталих. Добродошла у земљу делија, гробара и оних осталих. Добродошла у земљу русофила, европејаца и оних осталих.

Ако смо у нечему ми Срби добри, то је подела. Тај неки дух заједништва међу србима стваран великим мукама кроз која је наш народ пролазио почео је да се губи тамо негде од комунистичког „братства и јединства“, а бледење је убрзано преко санкција, што и не чуди јер смо за нашег животног века променили 3 државе без да смо мењали адресу становања. Очито је транзиција из југословена у србина, са „Хеј словени“ на „Боже правде“ оставила неке опасне ожиљке у нашем националном идентитету. Тај дух заједништва у нама живне када неко наш постигне велики успех ( нпр сви они силни дочеци испред скупштине наших спортиста(надам се да ћемо правити један ускоро за кошаркаше или одбојкаше… или оба )) или у случајевима велике муке ( најсвежији пример поплава, или случајеви деце са ретким болестима којима је неопходно скупо лечење ). Кад се слегне прашина, опет се враћамо у своје таборе.

Назад на баскет и на твоје питање. Да ли су навијачи нормални или не, субјективно сматрам да јесу, али хајде да видимо где је ту пукло и одакле оволико негативности око репрезентације на сваком кораку.

Када негде нема резултата отвара се простор за тражење криваца. Овај систем је већ разрађен у најбитнијој споредној ствари на свету – српском фудбалу. Спорт без резултата у коме на терен у репрезентацији већ годинама излазе „ваши“ и „наши“, и где неке често чашћавамо звиждуцима. Међутим, када клинци освоје понеко европско првентство, тада смо сви једно. Јер са победником се сви лако поистовећујемо.

Како резултате и у кошарци лагано губимо, треба у некога упрети прстом, а просечни навијач нема превише времена за објективно потрагу за кривцем јер – јбг – за то треба да искључиш емоције према свом клубу. Субјективна потрага за кривцем резултира упирањем прста у супротни табор.

Други велики разлог за твоју фрустрацију јесу „присни“ односи међу нашим највећим клубовима. Анимозитет Небојше Човића и Душка Вујошевића је у огромној мери допринео анимозитету међу навијачима већем од нормалног. Овај први пропали политичар који глуми врсног кошаркашког радника ( што му чак и успешно иде кроз пројекте ФМП-а и сада Звезде ) и овај други врсни кошаркашки радник који глуми пропалог политичара ( што му изузетно добро иде са оним динамитима, исечцима из новина као валидним изворима и генерално џукачким понашањем ). Мада лично сматрам да је семе мржње посејао Дуло још много пре уласка Човића у Звезду, оставићу ту мисао за неку дубљу анализу у наредним писанијама.

Трећи и можда најбитнији разлог за твоју фрустрацију јесу медији. Лично кривим твоју медијску кућу за велики удео у подели навијача јер сте без блама стрпали у утисак недеље Човића и Вујошевића да се, наочиглед целе нације, најгоре вређају и продубљују јаз између навијача. Преношење пљувачких саопштења из једног табора другом, поклањање медијске пажње сукобима без јасне и гласне осуде истих довеле су до тога што се данас дешава – да армије испраних мозгова из једног табора понижавају оне друге.

Четврти разлог за фрустрацију навијача јесу дешавања на паркетима и понашање самих кошаркаша. Туче на утакмицама, „изнуђени“ судијски критеријуми, откази репрезентацији због „повреда“, чувени проблеми Жељка Обрадовића у свлачионици… а врхунац тога је сигурно нешто што си поменула и у свом чланку – дешавања у финалу домаћег првенства где је након прве утакмице Богдан Богдановић директно пљунуо не само по ривалу, него и по репрезентацији( а сви знамо шта се дешавало у наредним утакмицама ). Како репрезентативни навијачи да не буду клупски обојени кад се тако понаша један од играча кога сматрамо ослонцем репрезентације у будућности? После свих тих дешавања чак ни ја, који иако навијам за Звезду имам поштовање према Партизану и радујем се успеху сваког нашег клуба у Европи, нисам одолео да не боцнем дотичног након последњег напада против Француза.

Богдановић у чуду, није сконтао да му ово није наша лига и да не суде партизанове судије :)— Андрија Кокановић (@kokan87) August 31, 2014

На крају, биће потребно много времена да се врати дух заједништва око кошаркашке јавности у Србији. Све се некако искривило и то треба исправити како на терену, тако и ван њега. Некаква пречица до тога би била да нас кошаркаши обрадују медаљом са овог првенства, али право оздрављење ће доћи када сваки учесник у том систему крене да обавља свој посао одговорно – кошаркаши и кошаркашки радници буду пример професионализма на терену и ван њега што ће на крају донети резултате а медији уместо сензационализму пребегну критичком извештавању.

За тебе велики поздрав и хвала ти на постављању овог питања преко свог блога. Надам се да ћеш нас обрадовати текстом о нашим кошаркашима у финалу 🙂

Belgrade Giveaway – Подсетник за хуманост

Дуго нисам писао, што због недостатка времена, што због недостатка инспирације. Ваљда нас је све изненађујуће лепо време за протекло доба године одвојило од рачунара, а и оно мало времена посвећено праћењу дешавања може се уписати у категорију изгубљеног – јер информације које пливају по медијској сцени су или морбидне или естрадне. У сваком случају – сивило које се развлачи већ месецима…

Већ навикнут на мрачење медија, заиста не могу да пронађем речи да опишем изненађење када сам на блицу између јако битне вести да Филип и Станија купују нови кревет ( није било званичне потврде шта се догодило са старим, али репортер дискретно инсинуира на превише је*ачине ) и веселог извештаја о томе како је у Нишу у свом аутомобилу пронађен младић усмрћен хицем у главу, стидљиво искочио чланак о два студента који су одлучили да барем мало улепшају дан најугроженијим београђанима, осуђеницима на улични живот.

Млади београђани Марко Пајић и Матија Родић решили су да подсете Србију да хуманост није баук – и да свако од нас може помоћи некоме у невољи. Дарујући оброк најугроженијим суграђанима поклонили су им нешто много вредније – сазнање да постоје људи који мисле на њих и желе да им помогну. Такође, желећи да мотивишу и друге на хуманост, мини клип о акцији је завршио на јутјубу. Погледајте како је све изгледало кроз објектив камере.

Охрабрујућа чињеница јесте да је клип за 2 дана погледало преко 25 хиљада људи, а да је извештај о истом на порталу б92 једна од најкоментарисанијих вести дана. Иако постоје људи којима смета јавно експонирање приликом чињења доброг дела попут овог, лично сматрам да су овакви јавни часови хуманости неопходни да нас подсете на нешто што нам је у крви – а то је саосећање са угроженима.

Да нам је у крви хуманост сведочи и табла у седишту Међународног Црвеног Крста у Женеви на којој пише „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“. Наиме, током рата са Бугарском 1884. и 1885-е године, због тога што Бугарска није имала организован војни санитет за збрињавање рањеника, Србија је замрзла сукоб на један дан и пропустила конвој помоћи Црвеног крста – чак се укључила у донирању помоћи за отварање болнице у Софији. Био је то преседан у новијој историји ратовања. Такође, истакао бих акцију за скупљање помоћи нажалост преминулој Тијани Огњановић – за врло мало времена скупљено је више но дупло неопходног новца за лечење мале Тијане.

Потенцијала имамо, али се у овом сивилу које нас окружује полако гуши свако добро у нама. Зато је добро да имамо људе који ће нас подсетити да можемо да улепшамо некоме дан са врло мало напора. Хвала Марку и Матеји на томе, и надам се да ће наставити у истом ритму, као што се надам да су овим потезом инспирисали још људи да крену њиховим стопама.

Новинарство прилагођено широким народним масама

Да је стање у српским медијима катастрофално не знају само они који то не желе да виде, и они којима такав хаос одговара. Од наручених текстова до наменских медија који су задужени да пљују по власти / опозицији, српска медијска сцена подваљује лаковернима оно што њиховим финансијерима одговара. У неком од наредних текстова писаћу о томе шта објављују јер то захтева дубљу анализу, сада је тема колико професионално новинари раде свој посао.

Мета је БЛИЦ, и овај чланак, који ћу у потпуности пренети:

КУРШУМЛИЈА: ИДЕ У ЗАТВОР ЈЕР ЈЕ БЕЗ ЛИЧНЕ КАРТЕ НАПАСАО СТОКУ

Зоран Миладиновић из куршумлијског села Сагоњева кажњен је јер није имао личну карту док је чувао стоку у свом селу.

Недавно је Миладиновићу стигло решење суда да плати казну или ће у супротном морати да проведе три дана у затвору, објавио је интернет портал „Југмедиа“.

– Полицајци су ми претпрошле године написали казну док сам у атару чувао стоку. Рекао сам им да личну не носим да не би избледела – изјавио је Миладиновић.

Он је додао да су га полицајци уз претњу спровели судији за прекршаје. Миладиновић је одлучио да оде у затвор, јер казну не жели да плати.

И то је то, цео чланак, цела информација о догађају у Сагоњеву чији су актери један сељак без личне карте, пар полицајаца и крдо стоке. Да ли је могуће да није постојала бар још једна битна информација у самој причи? Зар је ово професионално новинарство? Колико је Миладиновић био удаљен од куће? Да ли је имао неки други документ код себе? Постоји ли неки посебан разлог зашто су полицајци желели да га легитимишу, јер сумњам да тако иду по селима докони и траже ЛК коме стигну? Да није Миладиновића пријавио неко од комшилука јер је једна овчица залутала у туђ посед? Близу је граница са Косовом, да се није пуцало тамо скорије? Помињане су и претње од стране полицајаца, да ли је сељак био злостављан? Немогуће да није постојало апсолутно ништа што би саму вест учинило потпунијом од наслова исте?!

Осим одговора на питања изнад, могла се убацити информација да је чланом 21 Закона о личној карти свако лице дужно да носи ЛК и покаже је на захтев службеног лица, или да се лице које не носи ЛК чланом 30 кажњава са 5000 динара.

А и зашто би додавали те ситне детаље? Заправо би се могао стећи утисак да су полицајци само радили свој посао, а то није нека вест. Овако, онима којима је ово довољно да креирају сопствено мишљење о догађају ( ваљда немају довољно развијену свест да сагледају ситуацију, или су једноставно попили сву памет света ) отвара могућност да оплете по држави, полицији, законима, власти… типична манипулација информацијама.

И што је најгоре, веома успешна манипулација! Блиц је у потпуности профитирао, направио је од једне непотпуне вести тему за општу дискусију. Сензационализам је учинио своје, не дајући детаљније информације су од човека који је прекршио закон буквално направили црквеног мученика, а полицајце представили као ђавољу десну руку. Не заступам ни једну ни другу страну, али ово је бедно. Можда једина гора ствар у целој причи јесте масовност људи који су се на овај мамац упецали.

Ова вест, објављена синоћ око 19 часова на једном од места предвиђених за ударне вести, већ око поноћи постала је једна од најкоментарисанијих на порталу! Наравно, коментари су препуни осуде ка полицајцима који су, без обзира на целокупни утисак, само радили свој посао. Оних пар ретких који заправо осуђују овакав начин информисања или пак сугерише да је полиција радила свој посао, затрпани су негативним гласовима. Гласовима оних који од наслова даље не виде, или не желе да виде. Превише их је…

Србија првак Европе у фудбалу

Искрено, нисам веровао да ћу икада писати овакав чланак посвећен боли којој фудбалској селекцији Србије, међутим живот уме понекада да изненади. Овога пута одушеви! И поред свих дешавања у српском клубском фудбалу, неко је успео да обрадује фудбалске навијаче у Србији. Млада репрезентација Србије за играче до 19 година донела је прву титулу фудбалског првака Европе. Иако смо били близу освајању титуле на неколико првенстава селекција до 21. годину, у историји ће остати урезана имена чланова младе репрезентације.

Да би стигли до трофеја у полуфиналу „орлићи“ су савладали младу селекцију Португалије, док је у финалу Александар Луковић голом пресудио младим Французима.

ТРЕНЕР: Љубинко Друловић

Голмани: Предраг Рајковић, Стефан Чупић

Одбрана: Петар Голубовић, Слободан Урошевић, Никола Антић, Александар Филиповић, Милош Вељковић

Средина терена: Сергеј Милинковић-Савић, Дејан Мелег, Марко Павловски, Андрија Луковић, Мијат Гачиновић, Милан Војводић, Немања Максимовић

Нападачи: Огњен Ожеговић, Урош Ђурђевић, Александар Митровић, Александар Чаврић

Упамтите ова имена. Велика је вероватноћа да ће вас опет обрадовати.